A ona, ističe, u svom bolu voli da je sama. Okruži se sa četiri zida i pati u tišini. Iako niko na prvi pogled to ne bi zaključio, ume da pusti suzu... A ponekad isplače i reku suza.
Imam fazu kada se isplačem. Zatvorim se u sobu, pustim neku tužnu muziku, ridam, ridam do iznemoglosti i onda obrišem suze i kažem sebi: “Ajmo dalje, ovo nije ništa naspram onoga šta se dešava oko mene”. Trudim se da budem zahvalna prvenstveno za ono što imam i da iz te zahvalnosti možda brže nađem izlaz iz neke situacije za koju u tom datom momentu mislim da je problem. Tada znam da taj problem nije ništa", podelila je Marija. Nju je upravo taj pozitivan duh koji neguje uvek terao da ide dalje. Ona smatra da ako ne pokazuje emocije, da to ne znači da ih nema, odnosno da ih glumi.
Jednostavno, svako ima pravo da se sa svojim bolom nosi kako želi, a ona je našla put koji najviše prija izlečenju njene duše.
Uvek me je pozitivan duh terao dalje. To nije fraza. Ja verujem u onu krilaticu - kako zračiš tako i privlačiš. I kada je teško, malo stisneš zube, nabaciš osmeh. To ne znači da si lažnjak, već da ćeš dostojanstvenije da preguraš neke teške momente i da će možda oni proći brže" zaključuje Marija Radmanović.
