U 1993. godinu Selešova je snažno ušla. U januaru je treći put zaredom osvojila otvoreno prvenstvo Australije pobedivši Štefi Graf.
Tokom tih jezivih godina, prvi januar mi je uvek bio magičan datum. Novi početak. Nova mogućnost da se saberem, da budem ona osoba koja bih volela da budem.
I, koje odluke sam donela? Da osvojim novi grend slem? Da se vratim na teniski vrh? Ne, imala sam samo jedan cilj: da budem mršava.
Ako bih samo mogla da budem mršava, sve bi bilo okej. Zaslepljena optimizmom koju stavljanje novog kalendara na zid donosi, stvarno sam imala najbolje ponašanje što se ishrane tiče tih prvih nekoliko dana. Ali, onda bi me nešto uznemirilo, a ja bih za tili čas otvorila kesicu sa gricklalicama. Odmah bi me to bacilo u ona luda razmišljanja.
Da, bila sam sportistkinja, vežbala ceo dan, bila sa najboljim nutricionistima i trenerima. Ali, i dalje sam bila debela i stručnjak da sakrivam svoje telo ispod odeće. Nestvarno je koliko učinak šestosatnog treninga može da se uništi za 20 minuta nekontrolisanog jedenja. A ja sam postala vrlo dobra u laganju nutricionista i trenera o tome koliko treniram, a koliko jedem.
Što sam veća postajala, to sam se osećala sve manjom osobom. Ali, nisam znala kako da zaustavim to ludilo. Probala sam svaku dijetu, svaki program treninga, konsultovala se sa najboljim fitnes stručnjacima, ali se ništa nije menjalo i bila sam ubeđena da sam upravo ja predodređena da budem nesrećna osoba u telu za koje nisam osećala da je moje.
A onda se nešto desilo. Te 2003. rešila sam da se odmorim od tenisa. Osetila sam da mi treba vremena za sebe samu, bez ikakvih stresova. Otarasila sam se eksperata, davalaca saveta, prestala da brojim kalorije i odbacila moj dugotrajni, rigidni program rada. Prestala sam da tragam za odgovorima van sebe i počela da osluškujem tihi glas unutar mene. Odjednom sam shvatila da problem nije u onome što jedem - već u onome što jede mene.
U izmaglici koju je donosio moj profesionalni život, nikada nisam dovoljno bila sama da bih mogla da - oslušnem sebe. Bilo je to kao da upoznajem nekog kog sam, eto, viđala, ali nikada tu osobu nisam puštala u svoj život. A ta osoba mi se - svidela.
Počela sam da pravim prve korake, kao beba, iz moje zone komfora i krenula da radim neke stvari koje ranije nisam ni zamišljala - skok sa padobranom, razgledanje Pariza, sređivanje mojih fotografija koje je otac sakupljao tokom 20 godina. Dozvolila sam sebi da ožalim svog tatu kako je i red.
NE PROPUSTITE
