U 1993. godinu Selešova je snažno ušla. U januaru je treći put zaredom osvojila otvoreno prvenstvo Australije pobedivši Štefi Graf.
Njen prvi grend slem turnir bio je Otvoreno prvenstvo Francuske 1990, gde se u finalu suočila sa Štefi Graf. Selešova je spasila 4 vezane set lopte u taj-brejku prvog seta, koji je osvojila sa 8-6, i uspela da dobije meč u dva seta (7-6, 6-4). Osvojivši turnir, postala je najmlađa teniserka koja je osvojila Otvoreno prvenstvo Francuske sa samo 16 i po godina.
Godine 1991. Selešova je imala dominantan položaj u ženskom tenisu. Sezonu je počela pobedom na Otvorenom prvenstvu Australije u januaru, pobedivši Janu Novotnu u finalu. Dva meseca kasnije, 11. marta, preuzela je mesto broj 1 na VTA listi od Štefi Graf. Uspešno je odbranila titulu na Otvorenom prvenstvu Francuske, pobedivši tada najmlađu takmičarku Aranču Sančez Vikario u finalu. Posle Francuske nije igrala na Vimbldonu, kada je pauzirala šest nedelja zbog istegnuća lista na donjem delu noge.
Posle pauze se pojavila na Otvorenom prvenstvu Amerike gde je pobedila Martinu Navratilovu u finalu, učvršćujući svoje mesto prve teniserke sveta. Iste godine je sa Goranom Prpićem osvojila Hopman kup za Jugoslaviju.
U 1993. godinu Selešova je snažno ušla. U januaru je treći put zaredom osvojila otvoreno prvenstvo Australije pobedivši Štefi Graf. Ipak, sve će se promeniti u incidentu koji je šokirao svet tenisa 30. aprila 1993. U četvrtfinalu, u meču između Seleš i Magdalene Malejeve, na turniru u Hamburgu, 38-godišnji gledalac, Ginter Parhe, opsesivni obožavalac Štefi Graf, nožem je gađao Moniku Seleš u kičmu, između lopatica.
Ubrzo je odvedena u bolnicu. Fizički, Monika se oporavila za nekoliko nedelja, ali napad je ostavio veće, psihološke posledice. Profesionalnom tenisu se nije vratila sledeće dve godine. Napadač nije dobio zatvorsku kaznu zbog psihičkog stanja, ali je dobio uslovnu dvogodišnju kaznu sa obaveznim psihološkim lečenjem. Zbog ovog incidenta su pojačane mere sigurnosti na teniskim turnirima.
Posle incidenta, Grafova je ponovo postala dominantna u ženskom tenisu, zbog odsustva Selešove na turnirima.
Nastavak na sledećoj strani!
Monika Seleš je dugo skrivala kroz šta je sve prošla od tada, a u autobiografskoj knjizi, čiji vam odlomak donosimo, otkrila je neke neverovatne, potresne, ali i mnogim drugim ljudima - vrlo korisne detalje:
“Mogla sam da igram opet? Sjajno. Ali, možda nisam želela da igram opet. Kao 19-godišnjakinja sam se susrela sa zastražujućom pomisli na život bez tenisa. Šta ako ne budem mogla da se vratim?
Hrana je postala jedini način da utišam moje demone. Ušla bih u kuhinju, uzela tobru punu grickalica i činiju sladoleda, a onda - pravo na kauč, ispred TV-a. Još uvek mi nije jasno zašto sam spas tražila u hrani. Nikada pre mi ona nije toliko značila. Možda mi je bilo dosadno. Možda sam podsvesno reagovala na Parheov ljutit komentar da ‘žene ne treba da budu mršave kao koščica’. Ako budem nabacila koji kilogram više, bila bih zaštićena od toga da me opet povrede.
Možda sam se uplašila da povratak ne bude uspešan, pa sam zato klopom napravila garanciju da nikada to ne doživim. Možda nikada i ne saznam šta me je navelo na tu mračnu stazu. A mogla sam da prođem bez svega toga.
Ali, tog leta je tako počelo, i ta borba između mog uma i mog tela je potrajala deset godina.
Do sredine septembra ugojila sam se prvi put put 6,35 kilograma (“kamen” je stara engleska mera za težinu, Monika ju je koristila u autobiografiji namenjenoj za englesko govorno područje, a “kamen” je upravo - 6,35 kg, prim. prev.). Počela sam da radim strašne vežbe sa vrhunskim olimpijskim trenerom, ali time sam samo maltretiranje mog uma zamenila maltretiranjem mog tela. Kad god bi se serije treninga završile, jela bih neprestano dve nedelje. Tajno, ubacivala sam u sebe onoliko hrane koliko je to uopšte bilo moguće. Ponekad i noću, a u drugim situacijama, prosto, kada nikog nije bilo u blizini.
Testenine, burgeri, grickalice, noćni izlasci do restorana brze hrane. Uh... Deset nedelja treninga koji bi se mogao nazvati olimpijskim su nestale u trenu. A nije mi pomoglo to što sam tokom treniranja dobila neke šokantne vesti.
Čovek koji me je ubo nožem je bio na suđenju. Kazna? Dve godine, ali uslovno. Bila sam zabezeknuta.
A onda smo čuli da se kancer mog oca proširio i da je smrt vrlo blizu.
Nakon što sam provela dan s njim u bolnici, gde je bio na hemioterapiji, svratila sam u jedan supermarket i napunila torbu testeninama, grickalicama, slatkišima. Znala sam da time narušavam moje zdravlje, ali me nije bila briga.
Nastavak na sledećoj strani!
Nije prošlo dugo, a nabacila sam još jedan ‘kamen’ težine. I, stila do njih 12 (76,2 kg). Ali, znala sam da me tenis čini srećnom i krenula sam naporno da radim da bih mu se vratila. Brinulo me sve gore zdravstveno stanje mog oca, ali bila sam svesna kolika sam postala. Uz to, uopše mi nije pomagalo ni to što su svi bili opsednuti time kako sam izgledala, a ne kako sam igrala.
Nakon osvajanja Australijan opena 1996, ispala sam na Vimbldonu od igračice koja je bila 59. Novine su tada pisale da sam izgledala kao sumo rvač.
Kada je moj otac umro 1998, bili smo šokirani, a ja sam se opet okrenula - hrani. Ponovo sam izvodila tajne pohode na kuhinju, naručivala klopu preko hotelskog servisa, sve dok treneri nisu zabranili da mi se obroci donose u sobu. Iako sam se osećala užasavajuće neatraktivnom, izgleda da je još uvek bilo muškaraca koji su bili zainteresovani za mene. Bendžamina sam upoznala na jednoj veridbi. Bio je od onih korporativnih ljudi koji putuju svetom, a pritom pravi gurman. A imao je i ono nešto što nisu imali drugi momci s kojima sam izlazila: bio je gojazan. To me je i tešilo. Shvatila sam to kao tiho pristajanje na ono kako ja sama izgledam.
Imala sam tada problem sa desnim stopalom i morala sam da prestanem sa treninzima, pa sam to shvatila kao opravdanje da sa Bendžaminom idem na što je više večera moguće. Desetinu puta bih prosto otišla da ga vidim u Bostonu, a onda smo išli kroz grad i jeli. Nikada se, s njim u društvu, nisam pitala kako sam. Mislim da me je voleo onakvu kakva jesam. I, taj osećaj me je oslobađao. Ali, nije zapravo bilo baš tako. Počela sam da ga, poput senke, pratim u jedenju - on naruči dezert - to je odmah bilo zeleno svetlo i da ja učinim isto.
Nije prošlo dugo, a ponovo sam počela da nosim odeću broj 18. Jednog vikenda sam odletela u Boston da ga vidim. Nisam do tada upoznala nijednog njegovog prijatelja, a on je pravio veliku večeru. I, dok sam pričala sa njegovim najboljim drugovima, Bendžamin mi je prišao od pozadi. Sedela sam i pomerila se da i za njega ima mesta. On se smestio, stavio ruku oko mog struka. O, kako lepo, pomislila sam. A onda sam osetila kako mu se prsti smeštaju na moje telo i kako hvata veliki deo moje kože.
"O, draga, morala bi da pripaziš. Postaješ malo previše prijatno zaobljena ovde’. Nasmejao se, uzeo gutljaj vina i pomislio da je uradio nešto mudro. A ja sam se osetila kao da mi je lupio šamar. Svi njegovi prijatelji su mogli da čuju šta je rekao, a ja sam osetila kako crvenim u licu. Bila sam ponižena i besna.
Te iste noći, nešto kasnije, raskinuli smo i prvim letom sam se vratila ujutru za Floridu."
Nastavak na sledećoj strani!
Tokom tih jezivih godina, prvi januar mi je uvek bio magičan datum. Novi početak. Nova mogućnost da se saberem, da budem ona osoba koja bih volela da budem.
I, koje odluke sam donela? Da osvojim novi grend slem? Da se vratim na teniski vrh? Ne, imala sam samo jedan cilj: da budem mršava.
Ako bih samo mogla da budem mršava, sve bi bilo okej. Zaslepljena optimizmom koju stavljanje novog kalendara na zid donosi, stvarno sam imala najbolje ponašanje što se ishrane tiče tih prvih nekoliko dana. Ali, onda bi me nešto uznemirilo, a ja bih za tili čas otvorila kesicu sa gricklalicama. Odmah bi me to bacilo u ona luda razmišljanja.
Da, bila sam sportistkinja, vežbala ceo dan, bila sa najboljim nutricionistima i trenerima. Ali, i dalje sam bila debela i stručnjak da sakrivam svoje telo ispod odeće. Nestvarno je koliko učinak šestosatnog treninga može da se uništi za 20 minuta nekontrolisanog jedenja. A ja sam postala vrlo dobra u laganju nutricionista i trenera o tome koliko treniram, a koliko jedem.
Što sam veća postajala, to sam se osećala sve manjom osobom. Ali, nisam znala kako da zaustavim to ludilo. Probala sam svaku dijetu, svaki program treninga, konsultovala se sa najboljim fitnes stručnjacima, ali se ništa nije menjalo i bila sam ubeđena da sam upravo ja predodređena da budem nesrećna osoba u telu za koje nisam osećala da je moje.
A onda se nešto desilo. Te 2003. rešila sam da se odmorim od tenisa. Osetila sam da mi treba vremena za sebe samu, bez ikakvih stresova. Otarasila sam se eksperata, davalaca saveta, prestala da brojim kalorije i odbacila moj dugotrajni, rigidni program rada. Prestala sam da tragam za odgovorima van sebe i počela da osluškujem tihi glas unutar mene. Odjednom sam shvatila da problem nije u onome što jedem - već u onome što jede mene.
U izmaglici koju je donosio moj profesionalni život, nikada nisam dovoljno bila sama da bih mogla da - oslušnem sebe. Bilo je to kao da upoznajem nekog kog sam, eto, viđala, ali nikada tu osobu nisam puštala u svoj život. A ta osoba mi se - svidela.
Počela sam da pravim prve korake, kao beba, iz moje zone komfora i krenula da radim neke stvari koje ranije nisam ni zamišljala - skok sa padobranom, razgledanje Pariza, sređivanje mojih fotografija koje je otac sakupljao tokom 20 godina. Dozvolila sam sebi da ožalim svog tatu kako je i red.
NE PROPUSTITE
