Koliko i da li su vas “Đavoli” promenili?
Đavoli su mi promenili cijeli život, ja sam bio student elektronike, došao sam čak do četvrte godine studija. Posle godinu dana dobili smo ugovor za Jugoton i na meni je bila odluka, da li nastaviti studije ili potpisati ugovor? Nije se moglo i jedno i drugo, srce je krenulo na stranu muzike. Moja mama je bila očajna, trideset godina kasnije... Sad joj je drago, jer smo svašta napravili u međuvremenu, sad je ponosna na sina. Sledio sam glas svoga srca!
Mislite li da je ključ uspeha kod njih bilo to što ste želeli da se vratite u pedesete i šezdesete godine ,da budete autentični, a ne da podlegnete “novom talasu” osamdesetih?
Bili smo zanimljivi, jer zahvaljujući toj formuli retro benda mi smo iskakali, razlikovali od ostalih ,što nas je odvojilo od mase drugih autora. Ključ uspeha je ipak to i što smo imali dobre pesme, jer da nismo imali dobre pesme ljudi nas ne bi ni slušali.
Svirate gitaru, mandolinu, usnu harmoniku i ukulele?Da li su upravo instrumenti na neki način Vaša inspiracija života?
Gitara mi je prvi instrument, prvih šest godina sam svirao klasiku,potom rok i pop sve su to žičani instrumenti. Dobro ste otkrili da sviram i usnu harmoniku! Muzika je inspiracija života i puno je lakše otkriti ako sviraš ili pevaš, a ja evo sviram i pevam. Inače, ja sam slučajno postao pevač! Đavoli su ostali bez prvog pevača, to je bio moj prijatelj Marinko Biškić, koji je u Zagrebu dobio posao još smo bili nepoznat bend. Mi smo ostali bez pevača, ja sam rekao da idemo dalje sa radom i da ću ja privremeno pavati... I evo ja trideset godina privremeno pevam!
Imate svoju kolekciju gitara, koja Vam je najdraža?
Imam 14 vrsta gitara – akustične, plastične, dvanestice metalne, ukulele, ali onu crvenu sviram već 14 godina ona ima čak i svoje ime – Barbara, zato što je proizvedena u Americi, a Barbara mi je tipično Američko ime, čak je i na koncertima predstavljam kad predstavljam članove benda, ovo je taj, taj, a ovo je Barbara.
Nastavak intervjua pročitajte na narednoj strani...
