"Šuti, samo šuti, šuti moj dječače plavi..."
Ovo su i dalje stihovi koji se sa setom pevaju, pa čak i mlađe generacije rado slušaju muziku koju je stvarala jedna od najharizmatičnijih plavuša jugoslovenske muzičke scene, Đurđica Barlović. Ali, nije samo muzika ono po čemu je se kolege i danas rado sećaju.
Đurđica je bila predivna osoba, izvrsna pevačica i prava prijateljica. Imala je zaista božanstven glas. Svi je se vrlo često setimo", poručile su njene nekadašnje kolege iz "Novih fosila", Vladimir Kočiš Zec, Marinko Colnago i pevačica koja ju je nasledila u grupi, Sanja Doležal.
Đurđica je s prvom postavom, Mokom, Marinkom i sa mnom bila od samog početka do trenutka našeg uspona. Po njoj su pisane pesme jer je imala izuzetan raspon glasa. Mogla je, na primer, bez problema da opeva i bas linije. Imala je takozvanu srebrnastu boju glasa koja je vrlo retka, a koja je veza između soprana i tenora.
Istovremeno je bila vodeći vokal, a imala je karakteristične S i Š glasove u izgovoru što je osvojilo decu. Kad je, recimo, pričala neku ozbiljnu i tešku situaciju, zbog tog izgovora ljudi su to lakše primili.
Rajko Dujmić: Nisam osećao otkucaje srca
Ona je olakšavala život na način na koji je izgovarala reči i neka slova, što je bilo vrlo šarmantno i simpatično. Kad je odlučila da više neće da peva sa nama jer smo imali strašan tempo, budući da smo svirali svaki dan po jedan, ako ne i dva koncerta, bila je izuzetno poštena jer su se ona i Sanja Doležal zamenile doslovno na pozornici.
Nije bila egoistična u smislu 'E sad vam neću pomoći', nego baš obrnuto. Kasnije sam radio s njom i napravio joj jednu pesmu na koju sam jako ponosan 'Sestro, sestrice'. Da kojim slučajem nije otišla prerano, mislim da bih danas s njom napravio verziju 'Novih fosila' koja bi trajala ko zna do kada", priča Rajko.
Đurđica je uvek u njegovim mislima i često se i rado priseća dogodovština koje su zajedno prošli.
Nikad neću zaboraviti da smo uvek ona i ja bili par koji nosi opremu i zvučnike jer smo bili iste visine. Nisam mogao da je nosim sa Mokom ili Marinkom jer bi onda sav teret bio na meni, budući da u to vreme nije bilo tehničara, nego smo svi morali da teglimo instrumente.
Kad smo, na primer, igrali fudbal s Balaševićevim bendom ili 'Sedmoricom mladih', uvek je Đurđica stajala na golu tako da se niko nije usudio da puca na taj gol", prisetio se kroz smeh Rajko.
