Nakon dvadeset godina provedenih na domaćoj muzičkoj sceni, koje će bend Neverne bebe obeležiti velikim beogradskim koncertom zakazanim za 28. decembar u Kombank areni, lideru ovog poznatog sastava Milanu Đurđeviću (46) najvažnije je to što su njegove pesme spojile mnoge duše, a muzika koju pravi, kako veruje, ostaće da živi i u godinama koje ga budu pregazile. Dok smo razgovarali s njim na jednom od prestoničkih splavova, začula se jedna od njegovih pesama, a on je kroz osmeh prokomentarisao da ta situacija nije unapred osmišljena i nastavio da govori o tome zbog čega je neposredni idealista koji iskrenost čuva kao nepobitnu vrednost. Ispričao je na koji se način borio protiv sistema u godinama kada se u našoj zemlji sve raspadalo, zbog čega mu je spokoj do koga je došao jedna od najvažnijih stvari u životu i kako se snašao u ulozi roditelja nakon što mu je njegova supruga Biljana pre četiri godine rodila sina Strahinju.
Story: Primetno je da hramljete, da li je reč o nekoj povredi ili..?
- Reč je o upali Ahilove tetive i taj problem traje već duže od mesec dana. Pri tom imam dobrog prijatelja Zvonka Carevića koji mi povredu sanira tretmanima. Nosio sam i gips, malo koristio štake... Sve ide nabolje i mislim da ću za nekih desetak dana biti potpuno zdrav.
Story: Na koji način ste zadobili spomenuto istegnuće tetive?
- Probudio sam se jedno jutro osetivši neverovatan bol i upalu. Nije reč o nečemu što sam svesno učinio, već je to verovatno posledica nekog poteza koji sam u toku dana mahinalno uradio. Na sve to gledam kao na neko iskušenje. Pošto smo u fazi organizovanja velikog koncerta u Areni, povreda mi sve to otežava. Moj zadatak je da upravo prevaziđem sva iskušenja i dokažem da sam dostojan onoga što radim.
Story: Prepoznatljivi ste po karakterističnom imidžu od koga ne odstupate. Pamtite li kada ste se poslednji put obrijali?
- Ne pamtim… Mislim da je to bilo u vojsci, 1987. godine, u Ljubljani. Vojska je trenutak u kome ti zapravo vidiš koliko vrediš u odnosu na okolnosti. Drugi dan svi ste isti, a petnaesti već se vidi koga poštuju, ko je otišao napred, a ko ostao tamo gde jeste. Sa odsluženja vojnog roka nosim uspomene koje ne želim da mi se ikad izbrišu. Tamo naučiš da deliš život sa ljudima koji su raznih kultura, religija... Meni je sve to pomoglo da budem bolji čovek. U staroj Jugoslaviji sve je bilo bolje, u tom smislu da smo bili spremni da jedni sa drugima delimo život. Danas su ljudi opterećeni egzistencijalnim problemima. Porodice su razvaljene, deca raspuštena... Sve zbog borbe za goli život.
Story: Kako se vi snalazite u ulozi roditelja?
- Super. Meni se to desilo u trenutku kada sam potpuno bio spreman za tako nešto. Bio sam ostvaren kao umetnik i čovek, nemam egzistencijalnih problema koji bi me naterali da radim nešto što mi ne prija, tako da sinu Strahinji mogu da se posvetim na način koji je potpuno opušten i neopterećen. On će uskoro napuniti četiri godine i s njim kvalitetno provodim vreme. Činjenica je da on najviše trpi zbog ovih priprema za koncert, ali sve ćemo posle nadoknaditi.
Story: Spomenuti koncert predstavlja jubilej kojim obeležavate dve decenije postojanja Nevernih beba. Kako gledate na godine koje su iza vas?
- Tu je reč o dvadeset godina trnja i ruža. Mi se u stvari bavimo svojim talentom i ličnim zadovoljstvom. Unosimo mnogo ljubavi u ono što radimo. Ne činimo nešto što ne volimo pa da gledamo na sat kada će nam se posao okončati. Upoznali smo mnogo divnih ljudi, imamo kilometre svega i svačega iza sebe. S druge strane, naravno da je bilo i preispitivanja u vezi s tim što radimo. Bilo nam je teško jer nismo pravili kompromise. A bend je nastao u godinama kada se u našoj zemlji sve raspadalo...
Story: Ima li naziv vašeg benda veze sa okolnostima pod kojima je nastao?
- Ime Neverne bebe simbol je bunta prema vremenu u kom živimo. Hteli smo da sugerišemo na to da mladi ljudi treba da se pobune protiv datog sistema kulturnih vrednosti. Plakat koji je najavljivao naš prvi nastup krasila je ilustracija cucle sa žiletom. Na taj način plastično smo hteli da predočimo šta se mladima daje kao surogat kulture. Međutim, sistem je očigledno pobedio. Jači je, ali to ne znači kako ljudi treba da prestanu da veruju u dobro i odustanu od toga da menjaju svoju mikrostvarnost.
Story: Koliko vam je često padalo na pamet da odustanete od onoga čime se bavite?
- Nebrojeno puta. Ljubav nas je terala da ne odustanemo. Moj bend i ja gorimo za tu ideju i ne može da nas pokoleba nedostatak novca ili nemogućnosti da našu muziku plasiramo, što je bio slučaj za vreme tih teških vremena. Izgurali smo taj period zarad naših ideala. Ljudi su smišljali raznorazne skandale i tračeve ne bi li dospeli u žižu interesovanja. Jedini skandal koji je u vezi sa mojim bendom jesu naše pesme. Mi smo ih koristili kao oružje kojim se suprotstavljamo svemu. I uz pesmu smo pobedili.
Story: Popularnost ste stekli zahvaljujući i muzičkom takmičenju Tri ka dur, u kome je vaš bend svirao ono što su učesnici želeli da pevaju. Kako gledate na danas aktuelne muzičke šou-programe?
- Mi smo tada prihvatili da budemo deo toga kako bismo pokušali da se borimo protiv svega što se događalo u društvu. Snimali smo uživo, a danas se takvi sadržaji uglavnom snimaju ranije i kasnije šminkaju. To je bila velika škola i nešto što je jako teško da se radi. Imali smo želju da uspemo s tom emisijom jer smo slali jednu drugačiju poruku.
Story: Mislite li da ste živeli život rok zvezde?
- Apsolutno. Pustio sam da mi se život desi u svim njegovim delovima. Nisam bežao od bola, strepnji, poraza... Mislim da za svakog umetnika prava inspiracija proizilazi upravo iz tog beznađa. Izvesno je da sam žrtvovao neke realne stvari da bi mi se muzika desila. To je, kada je o meni reč, bilo podsvesno. Kada bi mi neko rekao da mu napišem hit, ne bih znao kako da to uradim. Mogu da pišem samo o onome što me pomeri, povredi ili što doživim. Emocije su jedine koje mogu da nas spasu. Od devedesetih pa naovamo, sve političke ideje su potrošene. Svi su nas prevarili.
Story: Jesu li političari pokušavali da vas pridobiju?
- Naravno. Ali, mislim da je najveći debakl za svakog umetnika da uzme partijsku knjižicu zato što tim postupkom prestaje da bude umetnik i više nije slobodan. Ljudi nam veruju. Na Beoviziji organizovanoj pre šest godina pocepao sam svoju listu. Takmičenje je poništeno jer sam jednostavno hteo da budem iskren i nije me zanimalo ko šta tu muti.
Story: A kako ste se izborili sa nuspojavama koje nosi umetnički način života? Jesu li vas zaobišli alkohol i opojna sredstva?
- Nemam veze s tim. U životu nisam probao alkohol, a kamoli narkotike. Čak sam uveo pravilo da članovi benda pre koncerta ne smeju da konzumiraju alkohol jer ne možemo da se igramo s ljudima koji kupe karte i dođu da nas slušaju. Nije ovo vreme kada možemo da se teturamo po bini. Ovo je vreme modernih tehnologija i danas šta god da uradite, za jedan minut možete da budete na sajtu Youtube, tako da vam ne ide u prilog da pravite karikaturu od sebe. Ne poštujem ekscentričnost koja je usiljena, a to danas mnogi rade. Nešto foliraju ne bi li ispali ekscentrični. Meni to ne treba. Inteligencijom pobeđujem budale.
Story: Na koji način izlazite na kraj s tim što se danas gubi granica između javnog i privatnog kada je reč o poznatim ličnostima?
- To je veliki problem zbog toga što čovek ne može potpuno da se opusti. Popularnost ume da ti pomogne u situacijama kada ti je nešto hitno ili imaš neki ozbiljan problem. Kada si poznat, moguće je da ćeš neku takvu prepreku lakše prevazići. S druge strane, zavidim ljudima koji šetaju gradom i slikaju ptice, uživaju sedeći na klupi u parku... Ja to ne mogu da radim. Živimo u vremenu kada sve ima svoju parafrazu. Odmah bi se od takvog mog postupka u medijima napravilo nešto, na primer da sam ekscentričan.
Story: Smatrate li da ste težak čovek?
- Jesam težak... U kontekstu gluposti jesam, ali sam vrlo otvoren za sve svoje prijatelje i to znaju članovi benda jer mi zaista uživamo zajedno.
Story: Vidite li sebe kao šarmera, s obzirom na to da se sa različitih strana može čuti kako su devojke padale na vas?
- Ne razumem se u te kategorije. Mislim da je šarm pitanje stila, dok je stil kategorija koja pobeđuje banalnost i glupost. Tako da onaj ko ima stila, svakako je šarmantan... Ako čoveku možeš da izmamiš osmeh na licu ili ga naježiš svojom rečenicom, to su već ozbiljne stvari, a kako se to tačno zove, ne znam. Problem našeg društva ogleda se u odsustvu autentičnosti. Sve je surogat. Ako se nosi plavo, hajde svi da nosimo plavo... Ljudi treba da ostavljaju svoj trag. Verovatno sam to činio, pa sam možda zbog toga nekom i bio zanimljiv.
Story: Šta je ono najvažnije što ste naučili o sreći i ljubavi?
- Postoji najvažnija stvar koju sam naučio, a to je da se težiti za ravnotežom između potreba, mogućnosti i želja. Najvažniji mi je spokoj do koga sam došao i to ne bih dao da mi oduzmu ni na koji način. Kada je spokojan, čovek ume da oseti sve ono što mu se događa, da gleda ljude u oči i da ih sluša. Jednostavno, vremenom shvatiš da život ume da bude lep i da ne treba samo juriti za nečim što stalno mislimo da nam pripada jer do toga onda nikada nećemo stići. Naprotiv, treba da uživamo u stvarima koje vidimo.
Razgovarao: Stefan Tošović
