DIRLJIVA PRIČA mladog glumca: Sve što sam rekao i nisam rekao MILENI DRAVIĆ

Sve popularniji glumac Milan Marić imao je nekoliko puta priliku da sretne veliku Milenu Dravić.

Milan Marić je glumac u usponu, koga gledamo u popularnim domaćim serijama, na daskama beogrdskih pozorišta, a ostvario je i važnu ulogu u filmu o ruskom piscu Dovlatovu, za koju je više puta nagrađen.

 

Nakon premijere predstave "Sudnji dan", koju sa koleginicom Aleksandrom Janković igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, glumac je od Milene Dravić dobio poklon. O tome je napisao priču koju je podelio na Facebooku.

 

"Večerašnji "Sudnji dan" u JDP ću verovatno pamtiti jako dugo, da ne kažem ceo život. Ne zato što je igranje bilo dobro, a bilo je, nego zato što je predstavu gledala Milena Dravić. Da, baš ta Milena Dravić. I to ništa ne bi bilo čudno i verovatno bih i ovu sreću prećutao, kao i mnoge do sad, ali baš da ne prećutim da me je gledala Milena Dravić. Što je lepo izgovoriti i napisati to. A nije samo da je gledala. Milena se popela na treći sprat i sedela sat i 45 minuta na maloj, najmanjoj sceni JDP-a, sceni Studio, gde iz tehničkih razloga ventilacija tokom predstave ne radi i ubrzo postane jako vruće i zagušljivo, naporno je i za one mladje od Milene.

 

 

E sad, sve ovo počinje u februaru na Festovoj premijeri Dovlatova, gde Milena dolazi po nemogućim uslovima na film. Taj dan je bio onaj najveći kijamet u Bgu i opšti haos na ulicama, ljudi su putovali preko sat vremena ne bi li došli do SC-a, mnogi nisu stigli, Milena je stigla. Ja sam posle filma imao vremena samo da se poklonim publici i popričam vrlo kratko sa ljudima. Morao sam da žurim na avion za Moskvu, sutradan je tamo bila premijera. Završio se film, završio se poklon srpske ekipe Dovlatova posle filma, meni užasno sve to emotivno, premijera je, Beograd, mnogo nekih meni bitnih ljudi na premijeri, sve je povišeno. A ja, kao i uvek u takvim situacijama. Onima koji me dobro poznaju sam simpatičan i sve im je jasno. Jebiga, poznaju me. Prilaze razni ljudi da mi čestitaju i u jednom trenutku ulazi Jugoslav Pantelic i kaže mi da Milena želi da mi čestita. Mislim se koja bre Milena sad hoće da mi čestita, hoću da pobegnem negde a i avion ću propustiti a i ne znam da li sam sve spakovao a gde mi je pasoš jesam li poneo cipele a i sad ću lepo sve da otkažem i odem kući i neću nigde da putujem a to mi neće dozvoliti a možda će me proglasiti ludim i odvesti u bolnicu i vezati me a ja imam strah od toga da ne mogu da se pomerim i onda ću da umrem a ne želim da umrem. Ok, Jugoslave, gde je ta Milena? E onda ulazi Milena Dravić i sve malo utihne, ljudi prestanu sa ćakulanjima i lagano repetiraju telefone jer je ušla Milena. Pruža mi ruku i čestita mi, nebitno je šta mi je sve izgovorila, to neka ostane samo moje. Ja sam se kezio i slušao šta mi govori a u glavi ludilo. Emotivno mi je sve to. Previše emotivno. Nisam nju očekivao. Pred kraj razgovora ona mi pomene Visockog i da želi nešto da mi pokloni. Zbunilo me je to. Nekoliko puta sam ponovio to da Milena Dravić želi da mi pokloni nešto. Naravno, zahvalio sam se i nasmejao. Otišla je i sve se nastavilo po starom. Ćakulanja, ljudi, čestitanja, i moja lagana anksioznost uz osmeh.

 

Od tada je prošlo nekoliko meseci i skoro sve premijere su prošle. Jako lepo prošle.

Pre nekoliko dana mi zazvoni telefon a ja u kolima. Gužva. Kasnim na probu. Jurim. Nervozan sam. Ne volim da kasnim. Nebitno. Zvoni telefon i vidim nepoznat broj. Odlučim da se javim.

U glasu mi se oseća nervoza jer mislim da me zove neko od ljudi iz pozorišta da me pitaju gde sam i kada stižem.

 

-Halo???

- Dobar dan, da li ste to Vi kolega Mariću?

Neki umiljati ženski glas mi se javio.

- Da, izvolite?

 

Smirio sam se malo.

 

- Ovde Milena Dravić.

 

Ja ćutim.

 

- Pročitala sam da ste pre nekoliko dana dobili nagradu u Moskvi i želela sam da čestitam. Izvinite što se tek sada javljam.

 

Ja ćutim i ne znam da li zaista ovo čujem sto čujem da čujem.

Pričali smo nekoliko minuta i opet sam nešto nemušto govorio, rekao sam da mi je drago i zahvalio sam se. Ona mi reče kako želi da pogleda "Sudnji dan" a ja ko iz topa ispalim datume za maj. Nasmejala se i objasni mi da nije više u godinama kada može nešto unapred da obeća, već da mora nekoliko faktora da se poklopi. Postideo sam se svoje gluposti i brzopletosti. No, nije mi prvi put. Ona je za mene ona Milena. Završili smo razgovor tako što sam se još jednom zahvalio. Naravno, odmah nakon toga sam pomislio da je možda trebalo još jednom. Nije trebalo još jednom da ponovim ali je trebalo da joj kažem da mi je popravila dan. Zaista jeste.

 

 

A večeras sam izlazio iz pozorišta, spreman da odem dalje. Negde dalje. Ne znam gde. Izlazim iz bifea u kojem nema nikoga i malko nervozan zbog toga potrčim da me ne povuče ta i takva atmosfera u neka besmislena razmišljanja. Ubacim se na brzinu u mod razmišljanja o tome šta je sledeće za obaviti danas. Izlazim i nalećem kod blagajne na Milenu Dravić sa dve prijateljice. U sekundi se postidim i raznežim i nasmejem se i sve se desi. Ona me zagrli i pruža mi ruku. Čestita mi na predstavi. Pita za ventilaciju. Objasnim nešto nemušto. Smejemo se. U jednom trenutku mi pruža kesu i kaže mi da je obećala da će mi to dati. Naravno, setim se našeg razgovora iz SC-a. Ona iz kese izvuče ploču Vladimira Visockog, priča mi o tome kako je bio u Beogradu. Imao je koncert. Kaže mi kroz osmeh da se ploče opet slušaju i da se nada da je nije izgrebala. Zahvalim se. Svašta bih rekao al izadje nekoliko puta -hvala. Zagrlimo se i još malo nastavismo sa pričom. Pita me gde je Aleksandra Janković, želi i njoj da čestita. Pričali smo svi skupa. Smejali se. Sve vreme razmišljam koliko je ta žena bitna. Razmišljam o tome šta sam sve čitao o njoj i njenoj karijeri. Glumica. Javna ličnost. Hrabra žena. Zaista bitna. U svesnom i nesvesnom, kolektivnom i individualnom. Razmišljam kako je šira od Srbije, šira je i od Jugoslavije. Takva je. Jedinstvena.

Spontano smo se rastali. Pozdravili se i još jednom, verovatno stoti put, rekoh hvala. Želeo sam mnogo toga da joj kažem. Nisam. Zagrlili smo se i video sam da je sve razumela iako nisam sve rekao. Samo to hvala. Hvala - umesto svih reči koje nisam izgovorio.

Biće prilike. Obećavam.

Živeli", napisao je u maju Milan Marić.