Deca su joj umrla veoma mlada, muž se propio, ona tugovala: Ko je ŽENA zbog koje je STEVAN SREMAC zauvek ostao NEŽENJA?

Na današnji dan 1855. godine rođen je čuveni pisac Stevan Sremac 

O delima našeg čuvenog pisca Stevana Sremca nema potrebe govoriti. On je jedan od onih književnika koji su ostavili dubok trag u srpskoj književnosti.

 

Ipak, ono što mnoge zanima jeste kakav je bio njegov privatni život. Šta je to što je obeležilo dane koje je provodio uz knjigu, pesmu i čašicu u obližnjim kafanama.

 

Život Stevana Sremca neprimetno je ispisao kratak roman o neuzvraćenoj ljubavi mladog pisca zbog koje je ostao neženja.

 

 

Kao mladić Stevan je bio veoma naočiti i lep čovek. Za njim su uzdisale mnoge lepe devojke, nadajući se da će mu se neka od njih dopasti i da će se osmeliti da zatraži njihovu ruku. 

 

Kao dvadesetšestogodišnjak napisao je svoju prvu pripovetku (“Rastko”) i tako je uplovio u političke vode i doživeo ljubav koja ga je kasnije koštala večite samoće.

 

Stevan je svoje simpatije poklonio mladoj šesnaestogodišnjoj Jeleni Pančić. Jelena je bila kćer pirotskog sveštenika Pantelije Pančića. I pred njom u redu su stajali mnogi prosci koji su njenu ruku već zatražili od oca Pantelije, a glavni među njima bio je ugledni ekonom pirotske bolnice i političar Josif Kostić. O njenoj lepoti brujala je cela čaršija.

Svojom lepotom i harizmom opčinili su jedno drugo, a obostrane simpatije prerasle su u pravu ljubav. Tako se mladi Stevan Sremac odvažio da zatraži Jeleninu ruku od njenog oca, popa Pantelije.

 

Međutim, presudio je jedan anonimni Sremčev članak…

 

Politički članak Sremac je bez potpisa objavio u „Srpskoj zastavi“, kritikujući rad upravnih mesnih vlasti. U članku je posebno naglasio da “u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje sa Pantelija”. Razume se da je Panelija Pančić, pronašavši se u ovoj prozivci, odlučio da ruku svoje ćerke preda prvom proscu – Josifu Kostiću, političaru Naprednjačke stranke.

 

 

Taj trenutak preokrenuo je njihove sudbine i ni jedno nije uspelo da pronađe sreću. Lepa Jelena, udata Kostić, imala je vrlo težak život. Sva deca su joj preminula kao vrlo mala, suprug Josif propio je sve što je stekao, pa se Jelena izborila da završi školu i postane babica kako bi se mogli izdržavati od njene plate. Postoji priča da je jednom prilikom, prolazeći beogradskim ulicama, nabasala na Ulicu Stevana Sremca i u tom trenutku iznenađeno i pomalo setno izgovorila: “Evo ulice mog nesuđenog!”

 

Srpski pisac je nakon ljubavnog kraha premešten u Niš. Jedinu ljubav koju je tamo negovao bila je kafana. I kasnije, kada se skrasio u Beogradu kao već poznati pisac, profesor i boem, mnoge prestoničke dame želele su da ponesu tutulu njegove izabranice.

 

 

Ipak, njega brak više nije zanimao, pa je odlučio da svoj život posveti kafani, prijateljima i književnosti.  

 

Do kraja života ostao je sam, sve do tog avgusta 1906. godine kada je preminuo u Sokobanji od sepse u svojoj 51. godini. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.