Mudre osobe kažu da samo privilegovani pronađu sreću u poslu kojim se bave. Toliko ljudi provede čitav život tražeći sebe i do samog njegovog kraja nisu sigurni da li su na pravom putu. Zato su srećnici oni koji od malih nogu znaju šta žele i neumoljivo prate svoju zvezdu vodilju. Glumica Vanja Ejdus (40) privilegovana je ne zato što je ćerka čuvenog dramskog umetnika Predraga Pece Ejdusa, već baš zbog toga što je u sebi od detinjstva prepoznala talenat za glumu i znala da će je ona učiniti srećnom. To je shvatila dok još nije bila sasvim svesna čime joj se otac bavi, tako da bilo kakva priča o klišeu ne dolazi u obzir.
Vanja ističe kako u životu ne voli mnogo da planira, već pušta da se stvari naprosto dogode. Međutim, pažljivo vodi računa o svojoj karijeri i ne pravi kompromis kada je reč o kvalitetu. Glumica ove godine proslavlja deceniju i po staža u Narodnom pozorištu, a jedan poseban, intimni jubilej obeležila je prošle jeseni – napunila je četrdeset godina. Do sada je pored silnih uloga i priznanja, među kojima je i Sterijina nagrada, uspela da se ostvari i na privatnom planu, ponosna je majka devojčice Sane (7) s kojom provodi svaki slobodan trenutak i koja istog meseca slavi rođendan kao njena majka.
Prošlog novembra napunili ste 40 godina, da li se za vas nešto značajno promenilo tim povodom?
Vanja: Ništa, osim što mi čudno zvuči ta cifra, kao da mi još ne pripada. Naravno, promene se dešavaju polako i neprimetno, svakako ne jednog jutra u novembru. Ali, sklonija sam da mnogo više sebe ubacujem u neke režime ponašanja, jer sam primetila kako ne mogu lako da se nosim s nekim navikama kao pre. Mislim na režime ishrane, vežbanja, spavanja, pušenja, razmišljanja.
Story: Ranije ste izjavili da je vaše detinjstvo prošlo u igri, dok današnju decu opterećuju obavezama. Čega se sećate iz perioda odrastanja i kako je ono izgledalo?
Vanja: Nisam išla ni na jednu vanškolsku aktivnost, po ceo dan sam se igrala sa drugaricama, rođendane sam slavila kod kuće, a posluženje mi je pravila baka. Sve suprotno od detinjstva moje ćerke. Od treće godine pokušavamo s aktivnostima, stalno ih menjamo jer je ponuda ogromna, a kvalitet sumnjiv. Drugarice uglavnom nemaju vremena za druženje jer idu na aktivnosti od treće godine, rođendane slavimo po nekim igraonicama, a posluženje se danas naziva keteringom. Sve je mnogo bezličnije.
Story: Zbog čega je vaš izbor pao na glumu? Kada ste shvatili da ste se u tome pronašli?
Vanja: Od najranijeg detinjstva samo sam to želela, ne umem da objasnim zašto. To su iracionalni izbori, moj brat uopšte nije u toj priči i nikada ga tako nešto nije zanimalo. Ja sam od malih nogu išla u Dramsku grupu Mike Aleksića, posle sam prešla u Dadov i onda iz drugog pokušaja upisala Akademiju. Dakle, bavim se time od neke svoje pete godine.
Story: Da li ste to što ste ćerka Predraga Ejdusa videli kao prednost ili otežavajuću okolnost kada ste se otisnuli u svet glume?
Vanja: Na tu činjenicu uopšte se nisam obazirala. To su više drugi uzimali u obzir od mene i to sam tek nedavno osvestila – koliko sam bila očišćena od tih misli koje su mogle da me uprljaju. Ja sam gradila svoj individualni sistem vrednosti, sopstveno profesionalno okruženje i ličnu auru. To čija sam ćerka, bilo je samo u glavama drugih, u mojoj je bilo samo na intimnom, a ne i na profesionalnom planu.
Story: Danas radite sa decom i učite ih ovoj umetnosti. Šta im govorite, kakav pristup koristite u radu sa najmlađima?
Vanja: Ne učim ih umetnosti glume, jer su za to suviše mali. Koristim dramske i glumačke igre najviše kroz improvizaciju da bi ti dečaci i devojčice oslobodili svoju kreativnu stranu bića, koju njihovo okruženje često sputava. Podstičem ih da se oslobode strahova i srama, da nauče da maštaju, da se kreću, da se izražavaju, da tumače, analiziraju, primaju kritiku... Da pokušaju umesto da odustaju i još mnogo toga.
Story: U skladu s vašim izjavama o opterećivanju današnje dece, kako vaspitavate svoju ćerku Sanu?
Vanja: Pokušavam da procenim šta joj je potrebno, a šta je višak, šta su njene sklonosti, a šta potrebe i mane. Ostavljam joj mnogo prostora za igru, humor, blesavljenje, ne dam joj da uđe baš potpuno u sistem. Ne volim kruta pravila i nekako uvek volim da ih pomalo bezbolno izbegnem, ali svakako je teram da uči i savladava prepreke, da bude borac, da ne bude gnjavator, da ume da čuje i da se menja, da bude iskrena, da ne laže i da bude, pre svega, dete ljubavi.
Story: Vodite li je u pozorište, da li je i ona već zadojena glumom?
Vanja: Vodim, ali ne previše jer trenutno nisam oduševljena pozorištem za decu. Radije se glupiramo ili mazimo. Previše ona ima glumaca i umetnika iza sebe, i s očeve i s moje strane, pa je svakako pokazala sklonosti ka sceni, mašti, privlačenju pažnje i umetničkom izražavanju. Nisam sigurna da se tome radujem, ali razumem je i ne gušim. Pokušaću da je usmerim na razne strane i otvorim neka druga polja mogućnosti profesionalnih izbora koja meni, recimo, niko nije pokazao.
Story: Plašite li se za njeno odrastanje u ovom neizvesnom svetu?
Vanja: I da je svet izvestan, a nikada to nije bio, plašila bih se, ali tako snažno verujem u nju. Mnogo više nego u svet.
Story: Sana je bila jako mala kada ste se razveli od supruga. I dalje je devojčica, koliko ta situacija utiče na nju?
Vanja: Mislim da smo sve troje to prevazišli na najzdraviji mogući način. Prijatelji smo i želimo jedno drugom dobro. Ona ima i oca i majku koji su sto posto prisutni u njenom životu i ne vidim da tu postoji ikakav problem. Razvod je, po mom mišljenju, problem samo onda kada se dve najvažnije osobe mrze, unižavaju i vređaju, a to onda sluđuje dete jer mu prerano detronizuje najbitnije figure. Moja Sana deluje kao srećna i stabilna devojčica.
Story: Izjavili ste da ljubav često mora da boli kako bi bila prava, ali to je bilo u teškom razdoblju za vas. Kako danas na to gledate posle razvoda?
Vanja: Isto kao i pre razvoda. Naivno, slepo i hajmo sve ispočetka. I mislim da ne mora da boli ljubav, već i bilo koji međuljudski odnos koji zadire malo dublje ispod površine. Prijateljstva bole, porodični odnosi takođe, sve ono u šta ulažemo osećanja i očekivanja mogu to da izazovu. To što sam izjavila nema veze s razvodom, isto i danas mislim, kada sam daleko od svega toga.
Nastavak na sledećoj strani.
Story: Da li ste danas zaljubljeni?
Vanja: Više nego zaljubljena.
Story: U kakvim ste danas odnosima sa bivšim suprugom Ivanom?
Vanja: Izuzetno prijateljskim.
Boris Starešina: Pisac mora da vozi čitaoce tako da sami traže još jedan krug
Story: Koji roditeljski savet pamtite?
Vanja: Sve koji su dolazili iz hrabrosti, a ne iz straha.
Story: Kako biste opisali odnos sa svojim roditeljima Predragom i Milicom?
Vanja: Moji roditelji su teški i komplikovani ljudi, a i ja sam dosta povukla na njih tako da je često u igri sudar teških svetova. Suštinski, oni su moja osnovna baza za sve u životu iz koje crpem istovremeno sve svoje slabosti, ali i snagu.
Story: Kakav je Predrag kao deda?
- Simpatičan i topao.
Story: Jednom prilikom izjavili ste kako želite da imate šestoro dece. Da li i dalje to mislite?
Vanja: Mnogo ozbiljno shvatate sve moje izjave (smeh).
Story: Navršava se 15 godina vašeg staža u Narodnom pozorištu. Smatrate li ovu ustanovu svojim drugim domom?
Vanja: S obzirom na to da poslednja dva meseca više vremena provodim u pozorištu nego kod kuće, mogu ga slobodno nazvati i prvim domom. Ali, na neki način jeste mi druga kuća jer osećam da tu pripadam, tu stanuju meni bliski ljudi s kojima delim svoje slabosti i mnogo vremena i ljubavi ostavljam u Narodnom. Tamo se osećam udobno, baš kao sa svojima. Prvih deset godina karijere dosta sam igrala i van matične scene. Nekako je bilo drugo vreme za pozorište, pa smo se mnogo više mešali kao ansambli, gostovali jedni kod drugih, igrala sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u Dušku Radoviću, Madlenianumu, CZKDU, Beogradskom dramskom. Sada, kako je kriza sve okrznula, najviše sam u Narodnom i trenutno je, barem što se repertoara tiče, tu jako dobro. Radimo sa izuzetnim rediteljima i poslednjih nekoliko sezona Narodno pozorište izbacilo je trenutno najbolje predstave u Beogradu. Nadam se da će takva situacija ostati stabilna, iako je moguće da nas očekuju velike promene u političkom i društvenom kontekstu.
Story: Kakve je izazove pred vas postavila uloga Akuljine u novoj predstavi Igora Vuka Torbice Carstvo mraka?
Vanja: Izazov mi je, pre svega, bio da ispratim rediteljski ključ, kao i igranje iza staklenog četvrtog zida, što je svima nama bilo potpuno novo iskustvo. Dakle, mi publiku niti vidimo niti osećamo, vidimo samo sebe u odrazu stakla i zatvoreni smo u tom akvarijumu, grobnici, terarijumu, kutiji, vitrini... To nam sužava igru, ozvučeni smo bubicama, ne moramo da se trudimo da prebacimo rampu na klasičan način. Više koristimo druga sredstva, kao što je filmski jezik i istraživanje mraka u nama samima, jer svako ga ima, što zavisi od okolnosti u kojima se čovek nađe. Za samu ulogu Akuljine ne mogu da kažem da mi je bila previše komplikovana, možda sam čak i igrala slične uloge. Najveći izazov bio mi je sam proces stvaranja predstave.
Story: Radnja komada bazirana je na istinitom događaju. Koliko smo danas kao društvo okruženi mrakom s vaše tačke gledišta?
Vanja: Crna hronika, koja je važna tema u našoj predstavi, dešava se tamo nekim ljudima, a ne percipiramo da vrlo lako svako od nas može da postane ne samo žrtva, već i zločinac. Lako se dogode ta iskliznuća, a zlo rađa zlo. U Carstvu mraka veliko siromaštvo i glad za novcem stvaraju zločince, a novac je često pokretač zla. Svakako tumaramo mrakom, i to na mnogo nivoa, kako u širem svetskom, tako i na užem lokalnopolitičkom kontekstu.
Pre svega, mislim da svi plutamo na moru neznanja, izmanipulisani smo raznim strahovima, trendovima, bolestima, ishranama, modama, pomodnostima, informacijama, teorijama zavera. Internet nas je sludeo jer tamo ima svega i on zaista pruža pregršt korisnih informacija, ali isto tako i mnogo đubreta. Više ne znamo šta je istinita, a šta lažna vest.
Seun Kuti: Ono za šta se borio moj otac - to je ono za šta se ja borim danas (FOTO)
Story: Može li se reći da je i kultura u Srbiji danas u carstvu mraka?
Vanja: U mračnom carstvu mraka, da. Niko ne haje za kulturu, ona dođe kao neki višak i smetnja, tako se čini. Ništa to nije neobično za okolnosti u kakvima se nalazimo i koje sam spomenula u prethodnom pitanju. Ispade da je nekako i za vreme Miloševića bilo bolje u kulturi. Sećam se, kada je devedesetih Berček došao za upravnika Narodnog pozorišta, tada je gomila najboljih glumaca poput Svetlane Bojković, Bogdana Diklića i mog oca napustila ansambl. Tada se još valjda verovalo u neki dignitet, borbu, stav. Sada mi zvuči nezamislivo da umetnici naprave takvu vrstu bunta. Svi su već oguglali jer su maksimalno isponižavani u svakom smislu.
Story: Ko je Vanja Ejdus kada izađe iz pozorišta?
Vanja: Ista ona koja je i ušla u njega. Nije pozorište mesto u kome se pretvaramo, već prostor gde se izlažemo.
Story: Kakvi su vam planovi za budućnost? Spadate li u osobe koje to planiraju?
Vanja: Da idem na dugačko letovanje, što duže. Dalje od toga ne planiram.
Story: Šta biste promenili u dosadašnjem toku karijere?
- Eliminisala bih neke svoje strahove.
Story: Postoji li nešto što vam trenutno u životu nedostaje?
Vanja: Cigarete.
