Iako je za šest decenija napisala i izjavila mnogo toga, i u poznim godinama su je često vraćali na prvi članak koji je odjeknuo.
Glorija Stajnem, jedna od najpoznatijih američkih feministkinja, novinarki i aktivistkinja, preminula je 2. septembra u Njujorku u 93. godini.
Ona je tokom više od šest decenija svog javnog delovanja postala jedno od najprepoznatljivijih lica borbe za ravnopravnost žena, ali njen značaj nije bio samo u tome što je bila glasna zagovornica feminizma. Pomogla je, naime, da se promene teme o kojima se govori u društvu, način na koji se o njima govori, ali i mesto koje žene zauzimaju u javnom i političkom životu.
Njena najveća zaostavština možda nije nijedan konkretan zakon, tekst ili časopis, već činjenica da je pomogla da se promeni jezik kojim se govori o ženama. Uz to je ženama dala platforme preko kojih su mogle da progovore, a diskriminaciju nije predstavljala kao neki apstraktan problem, jezikom koji običan čovek ne može da razume, već je umela da pokaže kako ona izgleda u svakodnevnom životu.
– Žene imaju dve opcije: ili su feministkinje ili mazohistkinje – istakla je jednom prilikom.
Bila je prepoznatljiva po velikim naočarima, plavoj kosi i izrazitoj harizmi, a vrlo brzo je postala lice drugog talasa feminizma sedamdesetih godina. Pričala je o pravu na abortus, jednakim zaradama i mogućnostima za žene, seksualnom nasilju, diskriminaciji, političkoj zastupljenosti žena, kao i o temama koje su se tada često odbacivale kao nepristojne ili nevažne.
NE PROPUSTITE
Htela je samo da bude novinarka
Glorija Stajnem nije planirala da postane predvodnica feminističkog pokreta. Rođena je 25. marta 1934. u Toledu, u Ohaju, a detinjstvo joj je bilo daleko od bezbrižnog. Njen otac je napustio porodicu kada je Glorija imala deset godina, a njena majka se dugo borila sa psihičkim problemima, zbog čega nije redovno išla u školu sve do dvanaeste godine.
Kasnije je studirala u Indiji, gde je učestvovala u organizovanju žena koje su se nenasilno suprotstavljale državnim politikama. U Aziji je i počela je da razume koliko društvene promene mogu da krenu "odozdo", iz zajednica i iskustava običnih ljudi.
Po povratku u Sjedinjene Američke Države, početkom šezdesetih, počela je da radi kao slobodna, nezavisna novinarka, iako joj u redakcijama kojima su dominirali muškarci nije bilo lako da dobije ozbiljne teme. Međutim. 1963. godine Glorija Stajnem je dobila zadatak koji će joj promeniti karijeru.
Ušla je u Playboy da bi pokazala šta se zaista krije iza glamura
Zaposlila se kao konobarica u Playboy klubu, pod lažnim imenom Mari, kako bi iz prve ruke istražila uslove u kojima su radile čuvene "zečice".
Rezultat je bio tekst "Priča jedne zečice" (A Bunny's Tale) objavljen u časopisu Show, u kojem je opisala mizoginiju, niske zarade, fizičku iscrpljenost i pritisak kojem su žene bile izložene.
Čim je stigla na razgovor za posao, dočekao ju je povik: "Hej, zečice, zečice, zečice".
Iako je Gloriji Stajnem ovaj tekst doneo veliku pažnju, imao je i cenu: godinama su je pojedini urednici i novinari posmatrali, pre svega, kao bivšu "zečicu", a ne kao ozbiljnu novinarku. Ona je, ipak, ostala uverena da je taj članak imao smisla.
– Do danas, kada me ljudi ne vole, predstavljaju me kao bivšu zečicu, da me uvrede. S druge strane, poboljšala sam uslove rada tim ženama – rekla je 2016. godine za New York Times.
Pokrenula je list koji je promenio način na koji se piše o ženama
Do kraja šezdesetih Glorija Stajnem je već pisala o društvenim pitanjima i pravima žena, a nacionalnu pažnju privukao je njen tekst "Posle crnačke moći, žensko oslobađanje" (After Black Power, Women's Liberation).
Napravila je, međutim, najveći korak ka radu u ovoj oblasti 1972. godine, kad je sa grupom feminističkih aktivistkinja pokrenula časopis Ms.
Ženski magazini su tih dana uglavnom nudili recepte, modu, lepotu, domaćinstvo i savete kako biti "bolja žena", a Ms. je otvorio prostor za potpuno drugačije teme: diskriminaciju na poslu, seksualnost, nasilje, reproduktivna prava, politiku i položaj žena u društvu.
NE PROPUSTITE
Skeptici su odmah predviđali da časopis neće opstati, a televizijski novinar Hari Rizoner je čak rekao da mu daje šest meseci pre nego što "ponestane stvari o kojima može da se piše". Pogrešio je.
Prvi broj je rasprodat za samo nekoliko dana i doneo je 26.000 pretplatnika, a časopis postoji i danas.
Jedan događaj je promenio njen odnos prema pravu na abortus
Iako je kasnije postala jedan od najpoznatijih zagovornika prava na abortus, Glorija Stajnem je u feministički aktivizam ušla relativno kasno, tokom svojih tridesetih. Prekretnica se dogodila 1969. godine, kad je prisustvovala skupu na kojem su žene javno govorile o iskustvima sa abortusom. Tada je prvi put javno ispričala i svoje iskustvo.
Kad je imala 22 godine, u Londonu je prekinula trudnoću, u danima kad je abortus bio ilegalan, osim u određenim medicinskim okolnostima. Lekar koji joj je pomogao rizikovao je sopstvenu karijeru i rekao joj da mu obeća dve stvari: da nikome neće otkriti njegovo ime i da će uraditi ono što želi sa svojim životom.
Gotovo šest decenija kasnije, Glorija Stajnem je ispunila samo jedan deo tog obećanja, pošto je svoje memoare "Moj život na putu" (My Life on the Road) posvetila je doktoru Džonu Šarpu.
Sama je kasnije taj skup opisala kao trenutak "paljenja sijalice", trenutak kada je shvatila da je ženama potreban mnogo snažniji pokret za njihova prava.
Od tada je pravo na abortus nazivala "reproduktivnom slobodom", izrazom koji je pomogao da se tema približi široj javnosti.
– Da muškarci mogu da zatrudne, abortus bi bio sveti obred – istakla je svojevremeno.
Nije se plašila da uđe tamo gde žene nisu bile dobrodošle
Glorija Stajnem je organizovala proteste i marševe, govorila pred ogromnim masama i učestvovala u političkim kampanjama. Vremenom je postala jedna od najpoznatijih javnih govornica, ali nije krila da joj je obraćanje velikim skupovima bilo "užasavajuće".
Potom je 1971. bila je među osnivačicama Nacionalnog ženskog političkog kokusa, organizacije koja je trebalo da pomogne ženama da zauzmu mesto u politici i javnom životu.
NE PROPUSTITE
Prilikom obraćanju Senatu, pred većinom muškom publikom, ugledna novinarka je pričala o sopstvenom iskustvu diskriminacije:
– Odbili su da me usluže u javnim restoranima, izbacivali su me sa javnih mesta i odbijali da mi iznajme stanove samo iz jednog jasno navedenog razloga: zato što sam žena – istakla je.
Bila je feministkinja kad su žene osporavali zbog svega
Tokom karijere je često trpela napade i s desnice i s levice. Neki su tvrdili da je previše lepa i glamurozna da bi bila "prava" feministkinja, a drugi da je uspešna upravo zbog izgleda.
Čak je i Beti Fridan, autorka čuvene knjige "Mistika ženstvenosti", kritikovala njenu poziciju u pokretu i optuživala je da koristi feminizam za ličnu korist kada je pokrenut Ms.
Mediji su, međutim, Gloriju Stajnem pretvorili u slavnu ličnost, pravu zvezdu, čime su istovremeno i pomagali njenom uticaju i skretali pažnju s njenih ideja.
Ovi napadi su, ponekad bili mnogo ozbiljniji od obične kritike. Pornografski izdavač Al Goldstin godinama ju je javno uznemiravao, objavljivao njen broj telefona uz lažne oglase i postavio fotografiju žene koja je trebalo da liči na Gloriju Stajnem ispred redakcije Ms. Ona, ippak, nije odustajala od javne debate.
– Ako vam je stalo do razgovora, sigurno želite da pokušate da na human način ubedite drugu osobu, a ne da je uklonite – rekla je 2020. godine.
Ni njen privatni život nije mogao da se odvoji od njene borbe
Decenijama je Glorija Stajnem bila otvorena protivnica tradicionalnog shvatanja braka, a jednom je, u svom prepoznatljivom duhovitom stilu, rekla:
– Ne mogu da se parim u zatočeništvu.
Nije imala decu, a svoj jedini brak je sklopila tek 2000. godine, kad je imala 66 godina. Tada se udala za Dejvida Bejla, oca holivudskog glumca Kristijana Bejla.
Njena odluka da kaže "da" je iznenadila čak i neke feministkinje, ali je Glorija objasnila da se društvo u međuvremenu promenilo.
– Da sam se udala kad je trebalo da se udam, izgubila bih svoje ime, zakonsko prebivalište, kreditni rejting i mnoga građanska prava. To više nije tako. Moguće je imati ravnopravan brak – objasnila je.
Njen brak trajao je do Bejlove smrti 2003. godine.
Gloria Stajnem je i postala i ostala feministička ikona
Kako je moguće da je, dok mnogi idoli padaju, Glorija Stajnem uspela da ostane ikona feminizma, pitaju se mnogi. Možda upravo zato što nikada nije pokušavala da bude savršena figura koju niko ne može da ospori.
Grešila je, bila kritikovana, menjala mišljenje i javno priznala da neke stvari iz prošlosti danas ne bi napisala na isti način. Bila je osporavana zbog svojih stavova o transrodnim osobama, a kritikovana je i zbog teksta u kojem je branila Bila Klintona tokom skandala sa Monikom Levinski. Godinama kasnije rekla je da isti tekst danas ne bi napisala.
Ipak, njena veličina nije bila u nepogrešivosti.
Radilo se o tome što je insistirala da žene imaju pravo da budu vidljive, da pričaju o sopstvenim iskustvima i, što je najvažnije, da same odlučuju šta će raditi sa svojim životima.
Gorija Stajnem je ostala aktivna do poslednjih godina života. Kad je napunila 90, živela je sama u Njujorku i sa zadovoljstvom pričala o tome što Ms. i dalje izlazi. Jednom prilikom je izjavila da želi da doživi stotu jer "ima toliko toga da se uradi". Nije stigla do 100, ali ono što je uradila za života je teško izmeriti samo brojem godina.
– Mi smo žene na koje su nas naši roditelji upozoravali i ponosne smo na to – jedan je od njenih citata kojim vredi završiti priču o životu i radu Glorije Stajnem.
BONUS VIDEO
Da li je feminizam ispunio svoje ciljeve?
NE PROPUSTITE
