Aleksandar Marković, poznatiji kao Sandro, devedesetih je bio muzička zvezda sa Prslook bendom, ali malo ko zna da je njegov životni put bio veoma težak. Sandra su snašle mnoge nedaće, od rata, preko smrti roditelja, bolesti, do razvoda i gubitka imovine, ali ga ništa od toga nije slomilo.
Kako si podneo saznanje da imaš šećer?
- Normalno, ništa strašno. Imao sam simptome, mnogo sam pio vode, grčili su mi se mišići, smršao sam, imao sam 60 kilograma na visinu od 190 cm. Sada imam 85 kilograma. Redovno treniram, šetam, pazim na ishranu. Ne pijem alkohol, ali ni ranije nisam voleo da ga pijem. Volim sa svojom devojkom da popušim tompus, to nam je ritual. Dijabetes sam dobio i genetski, ali i zbog stresa. Najviše zbog razvoda i stana.
Dakle, jedan doktor koji predaje u školi i ima svoju ordinaciju ne može da izađe na kraj sa troškovima?
- Svi znamo da plate nisu neke. A ordinacija mi je blokirana jer sam bio prevaren. Jedan stan u Novom Sadu prodao sam nekom advokatu, a on sedam godina nije plaćao infostan! A nije ga prebacio na sebe, nego je ostao na moje ime. Tako da ja dugujem 11.000 evra državi. Mogu da ga tužim, ali nisam takav čovek. Tako sam vaspitan, dete vojnog lica. Verujem ljudima. Ali kolo sreće se okreće. Kada je meni išlo, moj brat je bio u krizi, pa sam mu pomagao, sada on meni pomaže. Kada mi je blokiran račun, kao šećeraš ostao sam bez knjižice. Dve godine nemam zdravstvenu knjižicu. Spadam u teže dijabetičare.
Spomenuo si da ste Nikica i ti živeli u Splitu. Kada ste došli u Srbiju?
- Mi smo 1992. godine došli iz Splita u Leskovac. Tu je tatina familija. To je najgori period u mom životu. Bili smo super porodica kada su dolazili na more, a kada smo mi došli tamo, bukvalno su nas maltretirali. Terali nas da kopamo kanale, smejali se, sprdali se s nama dok nam je ćale bio zarobljen u Splitu, a majka ostala tamo da čuva stan. Kada smo bežali iz Splita, mene je hrvatski vojnik, zapravo ustaša, ne vojnik, izbacio iz autobusa jer se zovem Aleksandar i piše da sam rođen u Nišu. Dok je on otišao do kraja autobusa, počelo je nevreme takvo da me je spaslo. Imao sam 20 godina tada. U glavi mi je bilo samo da ne podigne mamu i Nikicu, njih je spaslo to što nemaju srpska imena. Mama mi se zvala Nikolina. Evo, sada sam se naježio kada pričam o tome.
Tvoj otac je stradao nakon što se borio na Kosovu 1999. godine?
- Da. On je ozračen 1999. godine, bio je komandant u Prokuplju i prva bomba je pala na njihovu kasarnu. Umro je od zračenja 2006. na mojim rukama. Došao sam na VMA jer sam tražio lekove za njegovu bolest. On je drugi čovek u svetu koji je imao takvu vrstu zračenja, akutni abdomen. Kada mi je doktorka to rekla, pitao sam koliko mu je ostalo. Ona mi je rekla „15 minuta“. Držao sam ga u rukama... Kako da ne dobijem šećer? Mami sam to rekao preko telefona. Ona je pre šest meseci umrla. Nikica mi kaže kako nisam dugo išao da posetim mamu u Nišu, četiri meseca, i ja odem da je vidim. Posle tri sata ona umre u fotelji, dok je gledala TV. Zaspala je, izdalo ju je srce. Sve mi se skupilo u četiri godine. Ona je trebalo da sklopi moju knjigu.
O čemu je reč u knjizi?
- Počeo sam da je pišem kada sam se prvi put razboleo, ostao sam u Italiji i završio sam je. Moja ljubavna priča je tužna. O devojci Mirelli (sa dva l) iz Splita. Ja nju nisam doveo kada sam dolazio u Srbiju, jer šta će Hrvatica u to vreme ovde. Pisao sam joj pisma i rekao da sam našao drugu devojku, a lagao sam. Plačem i pišem pismo. Nakon nekoliko godina ona se udala za mog najboljeg druga. Niko je nije hteo u Splitu jer se zabavljala sa Srbinom, jedino ju je Marko hteo. Naravno, nije mi više drug.
Pričalo se da si pobegao kroz prozor jer si varao ženu?
- Nisam varao ženu, već tadašnju devojku. Jednu pevačicu sa drugom pevačicom. Onda je došao njen momak, pa sam pobegao kroz prozor.
NE PROPUSTITE
