Osim po svom čudesnom glasu, legendarni pevač Džej je bio poseban i po mnogo čemu drugom.
Kada pričamo o jednoj legendi kao što je pevač Džej Ramadanovski, teško je odlučiti odakle početi. Pa, onda najbolje da počnemo od početka.
Važio je za vlasnika jednog od najlepših vokala pod našim estradnim nebom, ali i čoveka koji je u životu doživeo ono što malo ko može da doživi. Od najveće bede do najviših zvezda i, nažalost, nazad.
Život ga nije mazio, ali je i u najtežim trenucima bio poznat kao veliki šaljivždija, veseljak i, pre svega, dobra duša uvek spremna da pomogne.
NE PROPUSTITE
Ikona Dorćola i Beograda, umetnik po čijoj životnoj priči bi mogao da se snimi film.
U stvari, čekajte, pa i pravi se film o njemu. Naime, ovih dana je pala prva klapa na ostvarenju "Nedelja", po istoimenoj pesmi Ramadanovskog, koje je inspirisano istinitim doživljajima pokojnog pevača
Nego, hajde da se vratimo na početak priče ovog, po mnogo čemu, jedinstvenog umetnika.
Džej je imao ne baš lako i ružičasto detinjstvo. Punih devet godina kao dete je proveo u Domu "Vasa Čarapić" (nekada "Stanoje Glavaš") na Voždovcu.
Porodica ovog umetnika vodi poreklo iz Makedonije, dok su njegovi roditelji Mazlam i Barija bili razvedeni. Kada je Mazlam odlučio da se preseli Austriju, mali Džej je krenuo sa njim. No, nije mu išlo baš najbolje u školi, zbog čega je pao godinu, pa ga je otac poslao nazad za Beograd.
Kada se vratio živeo je sa bakom. Međutim, bio je sklon maloletničkoj delinkvenciji i bežao je od kuće, zbog čega ga je socijalna služba poslala u dom, u kome je obitavao sve do 18. godine.
- U mojoj grupi u domu je bilo 12 problematičnih dečaka. Više puta smo išli na razgovor sa psihologom, to je bilo obavezno. Od cele te grupe samo smo nas četvorica uspeli u životu, osnovali smo porodice i počeli smo da radimo. Ostali su nastavljali da menjaju domove i ko zna kako su završili - pričao je svojevremeno Ramadanovski.
Sve vreme dok je bio u domu, punih 9 godina, pevač nije video svoju majku.
- Uveče kad legnem kroz glavu mi prolaze razne slike iz prošlosti. Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo, majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac - pričao je pevač.
U domu je naučio autolakirerski zanat, čime se nakon izlaska kratko i bavio. No, kako je uvek bio nemirnog duha, ubrzo se vratio sitnom kriminalu.
– Džej je pravi Dorćolac, znam ga od malih nogu. To staro društvo se okupljalo u jednoj kafani koja je davnih dana zatvorena. Njega su svi poznavali, uvek se pojavljivao i svirao tarabuku. Tada je još tinejdžer bio, a uvek je bio veseo i ljudi su ga voleli. Nikad nije bio stipsa, voleo je da daje i da časti ljude, kad ima, delio je sa svima. Ovde je išao u osnovnu školu, jedno vreme je bio u popravnom domu, a kad je izašao zaposlio se u farbari. Sedam dana je radio i dao otkaz - rekao je jednom prilikom njegov drug iz detinjstva.
Međutim, sve se naglo menja kada je jednom, poptuno slučajno upoznao bračni par Marinu Tucaković i Aleksandra Radulovića Futu. Džej je, kao šaner koji prodaje odeću, zakucao na njhova vrata.
- Džej je išao da proda neku bundu sa prijateljem iz kraja, da zarade pare. I taj prijatelj ga je poveo kod Marine, pa je kod njih kući rekao: „Da vidite kako moj drug peva". Džej je počeo, a Futa je uzeo gitaru... A onda odjednom Marina i Futa su se posvađali! Futa je vikao: „On je moj", Marina: „Ne, on je moj", otimali su se oko njega (smeh). I onda su napravili prvu pesmu, „Zar ja da ti brišem suze", pa je Džej išao sa Marinom na festival. Mislim da je „Mesam" bio u pitanju. I Džej osvoji treću nagradu publike, kao debitant, pojavio se prvi put - prepričala je prvi susret Džeja sa slavnim tekstopiscima Andrijana Tomić, žena s kojom je legendarni pevač proveo poslednje godine života.
Nakon toga sledi veliki uspon Džeja Ramadanovskog. Nižu se hiz za hitom i on postaje velika zvezda. Kako je sam pričao, to mu je bilo najbolje vreme u životu.
- Najsrećniji sam bio u periodu od dvadesete do tridesete godine, jer sam se tada ostvario kao pevač, oženio se i dobio decu. Kad sam napunio trideset, već sam sve video, sve doživeo - znao je da kaže Džej.
Koliko je Džej imao dobro srce svedoči i jedna legendarna priča. Kada bi se vraćao sa nastupa ili iz provoda u gradu, pevač je uvek svraćao do jedne dorćolske pekare. Uvek je kupovao velike količine hrane, ali ne zato što je bio gladan. On je peciva u kesama kačio po kontejnerima po Dorćolu, kako bi oni koji bi oni koji sebi nisu mogli da priušte hranu imali šta da jedu.
U jednom trenutku Džej je imao problema sa zdravljem, pa su mu kroz glavu prolazile i one najgore misli.
- Doktori su mi našli senku na plućima i bio sam ubeđen da imam kancer, ali da neće da mi kažu. Dok nisu stigli rezultati analiza, nisam bio živ jer mi je ćale umro od raka pluća. Hteo sam kroz prozor da skočim, ali sam se uplašio. Ne skoka, nego toga da onaj gore neće hteti da me primi, jer ću biti samoubica. Dobro je što sam odustao od toga da oduzmem sebi život jer su me doktori izlečili. To je bio moj najveći strah u životu - pričao je Džej svojevremeno.
Nažalost, pevač je ipak otišao u legendu 6. decembra 2020. godine. Preminuo je usled problema sa srcem, a tih dana se uprkos pandemiji virusa veliki broj građana okupljao na Dorćulu ne bi li odali počast jednoj od ikona tog kraja, kao i celog Beograda.
NE PROPUSTITE
