Pisala je SAMO O LJUBAVI, a živela bez nje: Ko je bila i koga je volela Mir Jam, žena zbog devojke setno uzdišu pun vek?

Iako je decenijama pisala o velikim i strastvenim ljubavima i životu u braku, o emotivnom životu slavne Mir Jam znao se vrlo malo. Ipak, poznato je da nikad nije želela da bude supruga.

Književnica Milica Jakovljević, koja stoji iza pseudonima Mir Jam, rođena je u porodici državnog činovnika i udovca Jakova Jakše Jakovljevića 22. aprila 1887. godine u Jagodini.

Kako je već bio udovac sa osmoro dece, Jakovljevića su savetovali da se ponovo oženi Simkom, udovicom bez dece, a verovalo se da ona neće moći da rodi dete. Međutim, već posle godinu dana braka, ona je donela na svet Milicu, poom sina Stevana i ćerku Zoru.

Kako se kasnije sećala glumica Nevenka Urbanova, Milica Jakovlević bila je "lepa, raskošna plavuša, koja je na plaži čitala Rablea u originalu", a govorila je ruski i francuski jezik.

 

Kako se njena porodica često selila zbog prirode očevog posla, Milica je kasnije živela u Kragujevcu, a potom u Beogradu završila Višu žensku školu, gde se obrazovala kako bi postala učiteljica, čime se 13 godina i bavila u više sela širom zemlje.

Nakon Prvog svetskog rata, stacionirala se u Beogradu, gde je radila kao novinarka u "Novostima", "Nedeljnim ilustracijama" i "glasu". Štaviše, novinarstvom se bavila pune dve decenije, do početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

 

Jugoslovenska čitalačka publika obožavala je Mir Jam zbog njene sentimentalne i pitke proze, koja spada u najpopularniju u međuratnom periodu. Pisala je ljubavne priče i romane, a iako ju je književna kritika odbacivala i ismevala, njena dela su i te kako bila kupovana i čitana. Književnu vrednost na stranu, romani Mir Jam spadaju u retke koji su verne dočarali period između dva svetska rata na području Jugoslavije, svakodnevicu, mentalitet i položaj žene, a mnogi su je zbog toga prozvali Džejn Ostin srpske književnosti.

Među njenim najomiljenijim romanima su "Ranjeni orao", Nepobedivo srce", "Greh njene majke", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku", "Mala suprugaa", "Otmica muškarca"... Objavila je i četiri zbirke pripovedaka: "Damu u plavom", "Devojku sa zelenim očima"; "Čarnu reč muškarca" i "Sve one vole ljubav". Jedna je od od domaćih stvaralaca čija su dela najviše ekranizovana u srpskoj istoriji, a čak i reprize serija po njenim pričama bivaj nagledanije.
Po okupaciji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, odbila je da sarađuje s okupacionim listovima "Obnova" i "Novo vreme", pravdajući se kako je isuviše stara i umorna.

 

Ipak, 1945. godine je pokušala da nastavi novinarsku karijeru u "Glasu", a bila je jedna od samo pet (od svega 12) žena koje su obnovile članstvo u Udruženju novinara Srbije nakon oslobođenja. Kako je bila najstarija, nije mogla da izdrži napore u tadašnjim surovim uslovima pod parolom "Nema odmora dok traje obnova" i napravila je višemesečnu pauzu, pa ju je Udruženje izbrisalo iz članstva. Štaviše, slavni Oskar Davičo je na sednici Saveza književnika Jugoslavije izjavio:

— Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam.

Čak ni njen brat Stevan, istaknuti rektor univerziteta u Beogradu, biolog i književnik, nije uspeo da joj pomogne da se ponovo zaposli, već joj je obezbedio samo nisku penziju. Zbog toga je Mir Jam do kraja života živela skromno, a u tadašnjem društvu je "rehabilitovana" tek 1972. godine, kada je u Ateljeu 212 postavljena predstava po njenom romanu "Ranjeni orao".

Iako je celog života pisala o ljubavi i braku, Mir Jam nikada se nije udavala, a nije poznato da li je postojao neko zbog koga bi njeno srce brže zaigralo.
Kako je kasnije otkrila njena sestričina Marina Ban, književnica je uvek govorila da nikad neće biti u braku.

— Moja baka Zagorka puno je pričala o tetka Milici. O tome kako se oblačila, šminkala, o njenoj skromnosti i gospodstvenosti. Milica joj je govorila kako se nikada neće udati. Živela je povučeno i mnogo se razlikovala od svog brata, poznatog pisca Stevana Jakovljevića, autora "Srpske trilogije" — ispričala je Marina.

U Beogradu tog vremena mnoge ljubiteljke njenih romana pokušavale su da saznaju kako živi Mir Jam, koja je šetala uvek doterana, u ljubičastoj pelerini i sa dugim i zanosnim loknama. Ona se, međutim, skrivala iza svojih ljubavnih priča i ugkavnom vreme provodila s porodicom.

 

Spekulisalo se da je njen dom posećivao glumac Božidar Boža Nikolić, a poznato je da je ona tada bila u četrdesetim, dok je umetnik bio pet godina stariji udovac. Navodno je između njih postojala ljubav, a zajna veza trajala je desetak godina i, opet navodno, okončala se jer Mir Jam nije želela da se uda za njega.

Iako se verovalo se Boža bio njena najveća ljubav, u tadašnjim beogradskim krugovima se šuškalo i da je volela Slovenca Vitoja, kome je posvetila roman "U slovenačkim gorama". I sama je jednom prilikom pisala o njihovom poljupcu...

 

— Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne — prisetila se.

Njen brat Stevan, akademik, sahranjen je u novembru 1962. godine, uz velike počasti. Međutim, sahrane Milice Jakovljević, koja je preminula 22. decembra 1952, niko se ne seća jer je poslednje godine života provela mahom sama i u tišini.