Isključen iz Partije, žigosani su kao BRAKOLOMNICI: Žena zbog koje je Meša Selimović ostavio sve i nikad se nije pokajao

"Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki", pisao je Meša...

Mehmed Meša Selimović, jedan od najvećih jugoslovenih pisaca, zavoleo je vrlo mlad Desanku Đorđić, članicu ugledne srpske porodice koja je bila poznata kao partizanski nastojena. Bila je lepa, visoka i okretna, a u Mešu se zaljubila još kao gimnazijalka.

Par je bio zajedno i u godinama rata, kada je Desa bila velika podrška Meši, a dobili su ćerku Slobodanku.

 

Krajem Drugog svetskog rata, 1944. godine, pisac se iz Tuzle vratio u Beograd, gde je godinama ranije studirao srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Ispostavilo se da je preseljenje još uvek oženjenog Meše bilo sudbonosno na različite načine, između ostalog jer je tu upoznao ženu koju je smatrao svojom najvećom ljubavlju.

U jugoslovenskoj prestonici upoznao je Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske koju su svi, pa i on, zvali Darka.

Kako se kasnije pisalo, opijen ljubavlju, Meša je doneo odluku da ostavi Desu, s kojom je imao još uvek malo dete, a supruga ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši i molila da se vrati.

Odmah je usledila prva noć s Darkom, a iako je pisac brinuo kako će ga ona prihvatiti pokislog i prljavog, ona je brinula o njemu baš onako kako je želeo.

— Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao — napisao je kasnije Meša u "Sjećanjima". — Bila mi je to izuzetno teška noć, i zbog odluke koju sam doneo, i zbog deteta koje sam ostavljao, i zbog svega što mi se desilo. Ali nisam mogao da postupim drugačije, i uvek bih ponovo isto tako učinio. I ne samo da se nikad nisam pokajao, nego sam uvek zahvaljivao sudbini što me darovala takvim čovekom kao što je Darka, moj dobri duh.

 

Kako je Selimović objasnio, on je duboko verovao da nikada ne bi postao to što jeste da mu život nije poslao Darku.

— Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni delić onog što sam uradio. U njenom slabom telu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, verovala u mene kad su svi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju. Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice) — zapisao je Meša.

Piščeva supruga Desa bila je povređena i ogorčena zbog takvog kraha braka, pa je navodno potegla moćne veze kako bi Meša bio pozvan pred sud svoje partije. On je pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu bio prinuđen da se izvini zbog nedostojnog ponašanja jer je, kao neko iz partizanske porodice i prikladno oženjen ženom iz istog kruga, stupio u vanbračnu vezu, a njegova ljubavnica bila je — ni manje ni više — ćerka kraljevog oficira.

Bilo je pregloženo da se Selimović kazni strogim ukorom, ali je ipak Komitet saveznih ministarstava rešio da ga kazni još strože — isključenjem jer je prekršio partijski moral.

 

To je bio samo još jedan udarac od strane režima za Mešu, koji je zbog političkih prilika izgubio i brata. Naime, Šefkija Selimović, šef komande tuzlanskog kraja, optužen je da je uzeo iz Glavnog magacina nameštaj nakon što je saznao da mu je supruga preživela koncentracioni logor i da se vraća kući. U želji da opremi njihov zajednički dom, on je uzeo nekoliko komada nameštaja, što je za pripadnika jedne ugledne komunističke porodice bilo neoprostivo, pa je streljan. Meša nikada nije oprostio ovu surovost, a njegov bol zbog nepravednog ubistva brata opisan je u njegovom remek-delu "Derviš i smrt".

Nakon isključenja iz Komunističke partije, Meši i Darki nije bilo lako. Nemaština, rasprodaja predmeta koje je Darka donela iz roditeljske kuće, odbacivanje javnosti i dojučerašnjih prijatelja... sve je to bolelo Mešu.

— Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? — napisao je Selimović u "Tvrđavi".

Priznao je da je bilo dana kad nisu imali ništa osim ljubavi, koja je u njihovom slučaju bila neupitna.

— Često sam dolazio kući bez dinara za hleb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmehom, bez reči prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen… — bio je iskren.

Narednih dvadeset godina, Meša i Darka borili su se protiv neprijateljstva i obacivanja, a po objavljivanju "Derviša" 1966. godine bilo im je makar finansijski lakše. Nakon života u Sarajevu i Mešinog penzionisanja, Darka i on se 1971. vraćaju u Beograd, gde je pisac živeo do smrti.

Sa svojom Darkom dobio je još dve ćerke: Mašu i Jasenku, za koje je pisao jedno od svojih najvećih dela.

 

— Nama je otac posvetio svoju Tvrđavu — istakla je ponosno jednom prilikom Maša Selimović-Momčilović, koja, kao i njena sestra, i danas živi u Beogradu. To je, na kraju krajeva, bila želja njihovog oca.

— Želim da Darka, Maša i Jasenka žive u Beogradu, jer u Bosni ima ljudi koji su kivni na moje držanje, na moju nezavisnost i na moj uspeh, pa bi se mogli sitno osvećivati mojoj porodici (mada je daleko više onih koji su me voljeli: ne kažem ovo napamet) — napisao je on jednom prilikom.

Kako je Meša više puta priznao, komunistički lažni moral umnogome je odredio njihov život i njegovu sreću, a on je često pristajao da radi stvari na svoju štetu.

— Živeo sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjavalo zadovoljstvom. Kažem većinom, jer se dešavalo da načinim i nepoštenu stvar, kao i većina ljudi, mada nikome nisam nanio zlo, barem ne ozbiljno. Patrijarhalno vaspitanje, a kasnije komunistički moral (i ono što sam ja pod tim zamišljao), terali su me da mislim o drugim ljudima, a radije sam pristao na svoju štetu nego na tuđu... To me često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvek više volio da budem prevaren, nego pokvaren, više sam volio da ispadnem naivan nego surov — pisao je on.

Ipak, u slučaju Darke i njihove ljubavi — nije odustajao i nije hteo da se odrekne svoje zaslužene sreće.

Poslednjih devet godina života smatrao je svojim najspokojnijim periodom, a u Beogradu se družio sa Dobricom Ćosićem i Antonijem Isakovićem, igrao preferans, dok bi noću, dok je Darka sedela pored njega i heklala, pisao. Kako se pričalo, čimbi Meša završio jedno poglavlje, on bi čitao supruzi napisano, a ona ga je pomno slušala.

— Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće — pisao je.

 

Preminuo je 11. jula 1982. godine, a Darka je u noći kada ju je Meša zauvek napustio rekla Matiji Bećkoviću:

— Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!

Kao što je Selimović bio zahvalan što je u životu dobio priliku da doživi takvu ljubav, tako je to cenila i Darka.

— Hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša — navodno je rekla.

I nakon piščeve smrti, Darka je nastavila da brani njegovu zaostavštinu, a preminuo je 1999. godine. Do poslednjeg dana, pričala je s ljubavlju i uvažavanjem o čoveku svog života i potvrdila ono što je odavno Meša sam napisao — "ko promaši ljubav, promašio je život".