Poznati crnogorski pevač potresnim rečima obratio se javnosti i do detalja otkrio sve o razvodu od svoje dugogodišnje partnerke
Njoj sam posvetio svoje najlepše pesme "Jela", "Sunce i more", "Pokucala sreća na vrata", "Kockice"...
Poštovala je moje roditelje, celu familiju, iako nije baš lako biti "crnogorska snaha" ali ona je prihvatila sve naše običaje i svi su je voleli.
Dok mi se stanje nije pogoršalo, hteli smo i decu i to petoro, a odabrali smo i imena: Šcepan, Blažo, Mijat, Đukan i Ksenija.
Od nje sam učio da budem bolji čovek, ali izgleda da mi učenje baš i ne ide od ruke.
Prvih desetak godina stvarno nam je bilo lepo, ali zadnjih par godina moja mračna strana, moj bipolar, učinio je svoje i bukvalno smo iz bajke sa početka filma, završili kao psiho triler.Rekla mi je prošle godine da je sa mnom iz sažaljenja, jer je mislila da bih se ja u afektu ubio kad bi me ona ostavila. E pa naprotiv, UBIO BIH SE DA JE OSTALA SA MNOM, jer bih sebe smatrao manipulatorom i lošim čovekom koji manipuliše svojom bolešću i maltene na silu drži nekoga kraj sebe gledajući kako propada i tone do samog dna sa kamenom oko vrata tj. sa mnom. E pa NE, zato sam i uporan sa razvodom jer je tako najpoštenije i najbolje, posebno za nju.
I ono glavno, da je ne bi neko osuđivao, onaj fazon tipa "Vidi, ostavila ga sad kad mu najviše treba", NE, to nije istina, razvod je bio više moja inicijativa da bih zaštitio od sebe ženu koju volim, a ja sam "zvanično bipolaran" već 7 godina, tako da je ona i te kako bila uz mene, posebno u najtežim periodima mog života, čak je i previše sebe dala. Prošla je sa mnom i moje probleme sa alkoholom i drugim lošim navikama, zbog nje sam najviše i prestao da pijem. Bila je uz mene i kad sam se samopovređivao nakon smrti moga Taja, išla sa mnom po bolnicama, na kontrole, bila je uz mene i kada sam se smejao ko blesav i kada sam danima, ubijen u pojam blejao u jednu tačku i hvala joj na tome, zapravo HVALA joj na svemu što je učinila za mene.
Kažu da su u top 5 na listi stresova: smrt člana porodice, lična bolest, razvod, gubitak posla, bolesti u porodici, eto ja sam to sve doživeo i nekako preživeo (uz sedative, psiho stabilizatore i antidepresive), ali idem dalje, a gde ću, kuda ću, ne znam ni sam. (zapravo znam, ja ću nastaviti svoj život u Crnoj Gori, a ona će, valjda, u Beogradu). I tako svako na svoju stranu...
Sa 37 godina sam ponovo na početku (ili na kraju).
Imam ja jednu staru pesmu koju sam napisao jos 2007, ali tek sad je osećam, tek sad me pogađaju reči te pesme, a refren ide ovako:
"Čuvaj mi je Bože moj
Nek se ne izgubi
Sada kada je
Više ja ne ljubim
Neka bude srećna
Pa makar i sa drugim
Ma, naučio sam
Ja da gubim..."
NE PROPUSTITE
