Poznati crnogorski pevač potresnim rečima obratio se javnosti i do detalja otkrio sve o razvodu od svoje dugogodišnje partnerke
Poznati crnogorski pevač Bojan Tomović nedavno je šokirao javnost priznanjem da se dugi niz godina bori sa ozbiljnim psihičkim problemom, bipolarnim poremećajem, a sada je usledio novi šok.
Naime, Bojan je rešio da javno progovori o razvodu i prizna da se pre nepunih mesec dana razišao od svoje dugogodišnje partnerke, koja je, kako kaže, pored njega dugo trpela brojne stresove. Pevač je putem Fejsbuka podelio sa javnošču potresno pismo u kom je do detalja objasnio kroz šta su sve on i njegova supruga prolazili tokom 13 i po godina dugog braka.
Bojanovo potresno pismo prenosimo u celosti:
Da, tačno je, RAZVELI SMO SE. (Ovo moram da napišem zbog svih zajedničkih prijatelja, poznanika i naravno rodbine, jer stvarno više nemam živaca da objašnjavam svima redom, pojedinačno, razlog razvoda.)
Otišla je.
Ima skoro mesec dana.
Kad je krenula da pakuje svoje stvari, po prvi put je nisam sprečavao u tome, naprotiv, pomogao sam joj da se spakuje i iskreno joj poželeo sreću kad je napuštala stan. Spasila se, psihički se spasila, jer je samnom teško živeti.
Nikada nisam bio agresivan prema njoj, ali psihičko "maltretiranje" je kažu u rangu sa fizičkim, ako ne i gore. Moje stalne teške depresije i ničim izazvane euforije podjednako su iscrpele i nju, i da je ostala sa mnom i ona bi ubrzo završila na antidepresivima, zato sam i osetio neko čudno olakšanje kad je napustila naš dom, jer sam siguran da sam i ja napokon učinio dobro delo, iako to možda sada tako ne izgleda. To je jedno pošteno, neiskvareno stvorenje, velikog srca i dobre duše, iz dobre, domaćinske kuće i zaslužila je da bude srećna, da ima potomstvo, kad se već nama nije dalo, jednostavno, zaslužila je normalan život, a ne skoro svakodnevne stresove zbog mene, koji su je zadnje vreme redovno dovodili do suza. Nisam više mogao da gledam kako pati i kamo sreće da sam ranije mogao da presečem i pustim je da ode, ali ipak je to 13 i po godina braka i ljubav i prijateljstvo i navika...
Ne mogu da lažem, teško mi je, ponekad preteško, ali antidepresivi čine svoje i držim se nekako. Mozda zvuči kao otrcana fraza, ali mene zaista tesi jedino to što ja stvarno verujem u to da će ona sigurno biti srećnija bez mene, da će imati lep i normalan život, da će se ostvariti kao majka jer je to dugo želela. (a pre sam sve mislio da kad bi je video sa nekim drugim, da bi im poželio sve najgore i tom nekom tipu razbio nos, ali sada zaista ne).
Imali smo uspona i padova kao i svaki brak, prošli smo zajedno SVE, od jeseni 2005. pa do proleća 2019, bilo je mnogo toga lepog i samo toga želim da se sećam.
Voleli smo se jako, kapirali smo se pogledom, mogli smo satima da ćutimo zajedno, a da nam bude lepo, proputovali smo pola sveta od Amerike do Albanije, uživali smo u putovanjima, u muzici, u pozorišnim predstavama, gledanju filmova, u našoj prvoj jutarnjoj, crnoj turskoj kafi, u šetnjama sa našom malom Mazom, imali smo neke naše slatke male rituale koji mi sada fale, znali smo iskreno da se radujemo sitnicama, mislio sam da ću da ostarim sa njom i da ćemo jednog dana unuke da smaramo sa pričama kako je u naše vreme sve bilo drugačije, a opet normalnije, kako smo "slušali" roditelje, "poštovali" nastavnike, kako smo se "prvi" put napili tek na proslavi punoletstva, kako smo preživeli bombardovanje 1999, kako smo mobilni dobili tek sa 19,20 godina, a internet, onaj preko fiksnog telefona sto krči sa 25 ...
Nastavak na sledećoj strani...
