Samo zbog toga što je iskren i otvoren u borbi protiv diskriminacije osoba sa ovom bolešću, ljudi su mu slali salve uvreda i psovki
Crnogorski pevač Bojan Tomović nedavno je na svom profilu na društvenoj mreži "Fejsbuk" objavio status u kom je napisao sve o bipolarnom poremećaju od kog boluje. Sada je nastavio sa objavama, pa je sa svim svojim prijateljima, podelio situaciju u kojoj se trenutno nalazi.
- Nedavno je moja žena rekla “'Ajde da gledamo neku komediju ili romansu, dosta vise psiho trilera i horora” i izabrali smo na sajtu ''Gledalica'' turski film “Delibal” pošto su ga u komentarima svi nahvalili, ne znajući o čemu se radi. Kad se film završio, ona je toliko plakala, da sam ja tek tada shvatio koliko je njoj zapravo teško sa mnom. Taj film 90 posto prikazuje moj život, k'o da je po meni sniman, (potrudiću se samo da kraj ne bude kao na filmu), pa smo onda odlučili da se ipak vratimo mom omiljenom žanru trilerima i hororima. I eto tako, težak sam sam sebi i što je još gore, težak sam i drugima, majci, ženi, bratu, to je nažalost tako, priznajem…
- Da, ja imam bipolarni poremećaj, živim sa tim već godinama, umreću sa bipolarom, ali neću od njega. Neću, baš u inat onima koji su mi okrenuli leđa, koje je sramota što sam im blizak rod (izvinite familijo što sam vas ponovo "obrukao"), neću zbog onih koji me podržavaju i koji imaju iste i slične muke kao i ja, neću zbog svih onih divnih ljudi koji mi danima šalju poruke podrške (izvinite što ne stižem svima da odgovorim), neću zbog onih koji su me pre vremena otpisali, ponovo ću ja da pevam, a posebno neću zbog onih koji pišu "Nema mu spasa", "Umri od Bipolara", "E sad možeš da pevaš samo u 'Lazi' i 'Dobroti'", "Otpevao si ti svoje druškane" i slične poruke zbog kojih sam shvatio da Balkan nije samo geografski prostor, nego je i dijagnoza i to baš bipolarna, pola je svetlo, pola mrak, tama i to ona najcrnja, koja preti da te proguta.
- Mi smo kao i vi, sa svim vrlinama i manama, možda smo samo preosetljivi na stresove, možda smo samo emotivniji, zato pre i stradamo. Većina nas je poput rolerkostera, čas gore, čas dole, ali velika većina nas nije ni luda, ni agresivna, samo smo ili duboko depresivni ili previše euforični, možda nekada ne možemo da kontrolišemo neke svoje postupke, ali to nije naš izbor, niti nevaspitanje, niti razmaženost, to je takva bolest, sa kojom se, uz terapiju, živi, kao na primer sa dijabetesom.
Ili kad čujem "depresija je bolest dokonih ljudi", "uzmi lopatu u ruke, pa nećeš imati vremena da budes bipolaran", iskreno, žalim takve ljude, jer su jako glupi. Shvatite, depresija, posebno bipolarna, nije izbor, već ozbiljan zdravstveni problem sa velikim brojem samoubistva i terapija je obavezna, oni koji je piju, nikako je ne smeju prekidati na svoju ruku, čak ni kad su u plus fazi, kada im se čini da im je bolje, kao što sam ja to radio, pa mi se stanje naglo pogoršalo, neka im ja budem primer kako ne treba.
Nastavak na sledećoj strani...
