Poznati crnogorski pevač potresnim rečima obratio se javnosti i do detalja otkrio sve o razvodu od svoje dugogodišnje partnerke
Poznati crnogorski pevač Bojan Tomović nedavno je šokirao javnost priznanjem da se dugi niz godina bori sa ozbiljnim psihičkim problemom, bipolarnim poremećajem, a sada je usledio novi šok.
Naime, Bojan je rešio da javno progovori o razvodu i prizna da se pre nepunih mesec dana razišao od svoje dugogodišnje partnerke, koja je, kako kaže, pored njega dugo trpela brojne stresove. Pevač je putem Fejsbuka podelio sa javnošču potresno pismo u kom je do detalja objasnio kroz šta su sve on i njegova supruga prolazili tokom 13 i po godina dugog braka.
Bojanovo potresno pismo prenosimo u celosti:
Da, tačno je, RAZVELI SMO SE. (Ovo moram da napišem zbog svih zajedničkih prijatelja, poznanika i naravno rodbine, jer stvarno više nemam živaca da objašnjavam svima redom, pojedinačno, razlog razvoda.)
Otišla je.
Ima skoro mesec dana.
Kad je krenula da pakuje svoje stvari, po prvi put je nisam sprečavao u tome, naprotiv, pomogao sam joj da se spakuje i iskreno joj poželeo sreću kad je napuštala stan. Spasila se, psihički se spasila, jer je samnom teško živeti.
Nikada nisam bio agresivan prema njoj, ali psihičko "maltretiranje" je kažu u rangu sa fizičkim, ako ne i gore. Moje stalne teške depresije i ničim izazvane euforije podjednako su iscrpele i nju, i da je ostala sa mnom i ona bi ubrzo završila na antidepresivima, zato sam i osetio neko čudno olakšanje kad je napustila naš dom, jer sam siguran da sam i ja napokon učinio dobro delo, iako to možda sada tako ne izgleda. To je jedno pošteno, neiskvareno stvorenje, velikog srca i dobre duše, iz dobre, domaćinske kuće i zaslužila je da bude srećna, da ima potomstvo, kad se već nama nije dalo, jednostavno, zaslužila je normalan život, a ne skoro svakodnevne stresove zbog mene, koji su je zadnje vreme redovno dovodili do suza. Nisam više mogao da gledam kako pati i kamo sreće da sam ranije mogao da presečem i pustim je da ode, ali ipak je to 13 i po godina braka i ljubav i prijateljstvo i navika...
Ne mogu da lažem, teško mi je, ponekad preteško, ali antidepresivi čine svoje i držim se nekako. Mozda zvuči kao otrcana fraza, ali mene zaista tesi jedino to što ja stvarno verujem u to da će ona sigurno biti srećnija bez mene, da će imati lep i normalan život, da će se ostvariti kao majka jer je to dugo želela. (a pre sam sve mislio da kad bi je video sa nekim drugim, da bi im poželio sve najgore i tom nekom tipu razbio nos, ali sada zaista ne).
Imali smo uspona i padova kao i svaki brak, prošli smo zajedno SVE, od jeseni 2005. pa do proleća 2019, bilo je mnogo toga lepog i samo toga želim da se sećam.
Voleli smo se jako, kapirali smo se pogledom, mogli smo satima da ćutimo zajedno, a da nam bude lepo, proputovali smo pola sveta od Amerike do Albanije, uživali smo u putovanjima, u muzici, u pozorišnim predstavama, gledanju filmova, u našoj prvoj jutarnjoj, crnoj turskoj kafi, u šetnjama sa našom malom Mazom, imali smo neke naše slatke male rituale koji mi sada fale, znali smo iskreno da se radujemo sitnicama, mislio sam da ću da ostarim sa njom i da ćemo jednog dana unuke da smaramo sa pričama kako je u naše vreme sve bilo drugačije, a opet normalnije, kako smo "slušali" roditelje, "poštovali" nastavnike, kako smo se "prvi" put napili tek na proslavi punoletstva, kako smo preživeli bombardovanje 1999, kako smo mobilni dobili tek sa 19,20 godina, a internet, onaj preko fiksnog telefona sto krči sa 25 ...
Nastavak na sledećoj strani...
Njoj sam posvetio svoje najlepše pesme "Jela", "Sunce i more", "Pokucala sreća na vrata", "Kockice"...
Poštovala je moje roditelje, celu familiju, iako nije baš lako biti "crnogorska snaha" ali ona je prihvatila sve naše običaje i svi su je voleli.
Dok mi se stanje nije pogoršalo, hteli smo i decu i to petoro, a odabrali smo i imena: Šcepan, Blažo, Mijat, Đukan i Ksenija.
Od nje sam učio da budem bolji čovek, ali izgleda da mi učenje baš i ne ide od ruke.
Prvih desetak godina stvarno nam je bilo lepo, ali zadnjih par godina moja mračna strana, moj bipolar, učinio je svoje i bukvalno smo iz bajke sa početka filma, završili kao psiho triler.Rekla mi je prošle godine da je sa mnom iz sažaljenja, jer je mislila da bih se ja u afektu ubio kad bi me ona ostavila. E pa naprotiv, UBIO BIH SE DA JE OSTALA SA MNOM, jer bih sebe smatrao manipulatorom i lošim čovekom koji manipuliše svojom bolešću i maltene na silu drži nekoga kraj sebe gledajući kako propada i tone do samog dna sa kamenom oko vrata tj. sa mnom. E pa NE, zato sam i uporan sa razvodom jer je tako najpoštenije i najbolje, posebno za nju.
I ono glavno, da je ne bi neko osuđivao, onaj fazon tipa "Vidi, ostavila ga sad kad mu najviše treba", NE, to nije istina, razvod je bio više moja inicijativa da bih zaštitio od sebe ženu koju volim, a ja sam "zvanično bipolaran" već 7 godina, tako da je ona i te kako bila uz mene, posebno u najtežim periodima mog života, čak je i previše sebe dala. Prošla je sa mnom i moje probleme sa alkoholom i drugim lošim navikama, zbog nje sam najviše i prestao da pijem. Bila je uz mene i kad sam se samopovređivao nakon smrti moga Taja, išla sa mnom po bolnicama, na kontrole, bila je uz mene i kada sam se smejao ko blesav i kada sam danima, ubijen u pojam blejao u jednu tačku i hvala joj na tome, zapravo HVALA joj na svemu što je učinila za mene.
Kažu da su u top 5 na listi stresova: smrt člana porodice, lična bolest, razvod, gubitak posla, bolesti u porodici, eto ja sam to sve doživeo i nekako preživeo (uz sedative, psiho stabilizatore i antidepresive), ali idem dalje, a gde ću, kuda ću, ne znam ni sam. (zapravo znam, ja ću nastaviti svoj život u Crnoj Gori, a ona će, valjda, u Beogradu). I tako svako na svoju stranu...
Sa 37 godina sam ponovo na početku (ili na kraju).
Imam ja jednu staru pesmu koju sam napisao jos 2007, ali tek sad je osećam, tek sad me pogađaju reči te pesme, a refren ide ovako:
"Čuvaj mi je Bože moj
Nek se ne izgubi
Sada kada je
Više ja ne ljubim
Neka bude srećna
Pa makar i sa drugim
Ma, naučio sam
Ja da gubim..."
NE PROPUSTITE
