Bivši fudbaler i sportski direktor Reala Predrag Mijatović pre više od dve decenije sreću je pronašao pored supruge Anete Milićević, sa kojom je dobio ćerke Nađu, Ninu i Lolu.
Ona mu je bila velika podrška u brojnim životnim situacijama, pa i u onoj najtežoj kada mu je pre više od deset godina preminuo sin Andrej, kojeg je pored prvenca Luke (29), dobio u braku sa Elenom Karaman Karić. Aneta je tada sve činila kako bi mu zalečila rane.
Mijatović je, s punim pravom, naziva svojom boljom polovinom, ali i motorom koji ga pokreće.
– Aneta je sve što jedan muškarac može da poželi. Jaka je, hrabra i inteligentna žena, koja na najbolji mogući način ume da me usmeri i pomogne mi da donesem pravu odluku. Volim da kažem kako je ona jedno kompletno, prelepo i predobro stvorenje. Prihvatila me je sa svim manama, a mog bolesnog sina kao da ga je sama rodila – ponosno je jednom prilikom rekao fudbaler, koji je potom supruzi odao priznanje i za snalažljivost u braku.
– Među nama nije sve idealno, jer ja umem da budem težak čovek. Međutim, ona je pronašla način da naš brak funkcioniše. Kao i svaki drugi par, umemo da se posvađamo, što je i normalno, ali vodimo se izrekom: “Ko se ljuti, taj se voli”. Znate, kada su supružnici privrženi jedno drugome, poštuju se, a pre svega, razumeju se, sve može da se prevaziđe.
Razumevanje supruge slavni sportista imao je čak i kada je nakon završetka poslednje igračke sezone poželeo da život nastavi u Valensiji. Tu odluku doneo je u želji da što više vremena provede pored bolesnog sina, koji je zbog cerebralne paralize bio smešten u jednoj ustanovi u tom gradu.
- Sad ću biti krajnje iskren i mislim da ovo nikad nisam pričao - rekao je 2017. godine čuveni fudbaler Predrag Mijatović na pitanje kako se nosio sa činjenicom da je osvojio sve, igrao u vrhunskim timovima, bio kao stranac direktor najvećeg kluba na svetu, a opet važi za nekog ko je ostao tako normalan čovek na zemlji.
- Nikada nisam konkretno odgovorio na ovo pitanje ali sad ću odgovoriti. Odgovoriću sa distance i svega što se dešavalo u životu svakog od nas. U nekoj mojoj najvećoj fudbalskoj slavi, kad sam bio u zenitu, a to je od 1994. do 1999, sve je išlo odlično i što se tiče profesije osećao sam se moćno. Istovremeno, bolest moga sina me je stalno vraćala na zemlju, u normalu. Išlo je kroz glavu: 'Vau, kako ti to dobro radiš i kako ti daješ te golove, pa gde je tebi kraj, druže?' Znaš kad ti krene i pomisliš, i to se svima događa u zenitu, pa dođe otprilike ono: 'Sad da se popnem na ovu zgradu, možda bih mogao i da letim.' Toliko se dobro i moćno osećaš. Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: "Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo." I mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomognem svom detetu, a pomoći nema - ispričao je tom prilikom nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Peđa Mijatović za beogradske medije.
Ni deset godina nakon tragičnog događaja legendarni fudbaler nije uspeo da ublaži bol zbog smrti naslednika.
– Sve što sam u životu stekao menjao bih za život, zdravlje ili samo jedno Andrejevo “Zdravo, kako si”.
NE PROPUSTITE
