U želji da njihova deca budu nezavisnija, otpornija i uspešnija, roditelji neretko izgovaraju stvari koje su potpuno kontraproduktivne, objašnja dr Sepala.
Većina roditelja želi da njihova deca budu uspešna u životu, pa im usađujemo stavove za koje verujemo da će im pomoći da ostvare svoje ciljeve, objašnjava dr Ema Sepala, psihološkinja koja predaje na Školi za menadžment Univerziteta Jejl.
Međutim, dok je istraživala za potrebe nove knjige, ona je otkrila da se mnoge široko rasprostranjene teorije o tome šta je potrebno za uspeh pokazuju kontraproduktivnima.
Kako ističe, one mogu dati kratkoročne rezultate, ali na kraju dovode do pregorevanja i manjeg uspeha. Dr Sepala kaže da postoji nekoliko vrlo štetnih stvari koje roditelji uče decu, a posebno je izdvojila nekoliko rečenica u svom autorskom tekstu objavljenom na platformi Psychology Today.
1. Kažemo deci: Fokusirajte se na budućnost. Držite pogled na nagradi.
Trebalo bi da im kažemo: Živite (ili radite) u trenutku.
Teško je ostati čvrsto fokusiran. Istraživanja pokazuju da sz naši umovi skloni da "lutaju" 50 procenata vremena kada smo budni. A kada nam umovi lutaju, možemo početi da razmišljamo o prošlosti ili da brinemo o budućnosti, što dovodi do negativnih emocija poput besa, žaljenja i stresa.
Um koji stalno pokušava da se fokusira na budućnost, od dobijanja dobrih ocena do prijavljivanja na fakultet, biće skloniji većoj anksioznosti i strahu. Dok malo stresa može poslužiti za motivaciju, dugoročni hronični stres narušava zdravlje, kao i intelektualne sposobnosti, poput pažnje i pamćenja. Posledica toga je da preterano fokusiranje na budućnost zapravo može da umanji naše performanse.
NE PROPUSTITE
Deca bolje rade i osećaju se srećnije ako nauče kako da ostanu u sadašnjem trenutku. A kada se ljudi osećaju srećno, mogu brže da uče, kreativnije razmišljaju i lakše rešavaju probleme. Studije čak sugerišu da vas sreća čini 12 procenata produktivnijima. Pozitivne emocije vas takođe čine otpornijima na stres, pomažući da se brže prevaziđu izazovi i zastoji kako biste se mogli vratiti na pravi put.
Svakako je dobro da deca imaju ciljeve ka kojima teže. Ali umesto da ih uvek podstičete da se fokusiraju na ono što je sledeće na njihovoj listi obaveza, pomozite im da ostanu fokusirani na zadatak ili razgovor koji je pred njima.
2. Kažemo deci: Stres je neizbežan; stalno se trudite.
Trebalo bi da im kažemo: Naučite da se opustite.
Deca osećaju anksioznost u sve mlađem uzrastu, brinu se o ocenama i osećaju pritisak da budu bolji u školi. Najgori deo je što čak vidimo i samoubistva izazvana stresom kod dece, posebno u područjima sa visokim postignućima, kao što je Palo Alto u Silicijumskoj dolini.
Način na koji vodimo živote kao odrasli često deci govori da je stres neizbežan deo uspešnog života. Smanjujemo unos kofeina i preterujemo sa rasporedom tokom dana, živeći u stalnom stanju preopterećenja, a noću smo toliko uzbuđeni da koristimo alkohol, lekove za spavanje ili ksanaks da bismo se smirili. Ovo nije dobar način života za primerdeci. Nije iznenađenje što istraživanja pokazuju da deca čiji roditelji pate od pregorevanja na poslu imaju veću verovatnoću od svojih vršnjaka da dožive pregorevanje u školi.
Preporučujem roditeljima da nauče decu veštinama koje će im biti potrebne da budu otporniji na stresne događaje. Iako ne možemo promeniti zahteve posla i života sa kojima se suočavamo, možemo koristiti tehnike poput meditacije, joge i vežbi disanja kako bismo se bolje nosili sa pritiskom. Ovi alati pomažu deci da nauče da koriste svoj parasimpatički nervni sistem „odmori se i svari“, za razliku od reakcije na stres „bori se ili beži“.
3. Kažemo deci: Ostanite zauzeti.
Trebalo bi da im kažemo: Zabavite se ne radeći ništa.
Čak i u slobodno vreme, ljudi u zapadnim društvima su skloni da cene pozitivne emocije visokog intenziteta poput uzbuđenja, za razliku od emocija niskog intenziteta poput smirenosti. (Suprotno je obično tačno u zemljama istočne Azije.) To znači da su rasporedi naše dece često prepuni vannastavnim aktivnostima i porodičnim izletima, ostavljajući malo vremena za odmor.
Nema ništa loše u uzbuđenju, zabavi i traženju novih iskustava. Ali uzbuđenje, kao i stres, iscrpljuje telo tako što se aktivira naš sistem „bori se ili beži“, tako da možemo nesvesno podstaći decu da potroše energiju posle škole ili vikendom, ostavljajući im manje resursa za trenutke kada im je najpotrebnija.
Štaviše, istraživanja pokazuju da je verovatnije da će naš mozak smisliti briljantne ideje kada nismo fokusirani; otuda i onaj a-ha! trenutak pod tušem. Dakle, umesto da preopterećujemo decu, trebalo bi da dopustimo vreme kada mogu biti prepuštena sama sebi. Deca mogu bilo koju situaciju — bilo da sede u čekaonici ili idu do škole — pretvoriti u priliku za igru.
NE PROPUSTITE
Takođe mogu da izaberu smirujuće aktivnosti poput čitanja knjige, šetnje psa ili jednostavnog ležanja ispod drveta i gledanja u oblake, a sve to će im omogućiti da ostatku svog života pristupe sa usredsređenijeg, mirnijeg mesta. Davanje deci vremena za odmor pomoći će im da budu kreativnija i inovativnija. To će im pomoći da nauče da se opuste.
Poenta nije u tome da ih nikada ne treba izazivati ili da ih lišavamo mogućnosti za učenje. Poenta je da ih ne preopteretimo rasporedom i preopteretimo do te mere da nemaju prilike da nauče samostalnu igru, da budu sami sa sobom i sanjare, da nauče da budu srećni samo time što su, a ne da stalno rade.
4. Kažemo deci: Igrajte se prema svojim snagama.
Trebalo bi da im kažemo: Pravite greške i učite da grešite.
Roditelji imaju tendenciju da identifikuju svoju decu po onome u čemu leži njihova snaga i aktivnostima koje im prirodno dolaze. Кažu da je njihovo dete „matematički tip“, „ljubazan čovek“ ili „umetnik“. Ali istraživanje Кerol Dvek sa Univerziteta Stenford pokazuje da ovaj način razmišljanja zapravo ograničava dete u ličnost i sprečava da isproba nove stvari u kojima možda nije dobro.
Кada dete dobije pohvale prvenstveno za to što je dobar sportista, na primer, manje je verovatno da će želeti da napusti svoju zonu udobnosti i pokuša da se uključi u dramski klub. To ih može učiniti anksioznijima i depresivnijima kad se suoče sa neuspehom ili izazovima. Zašto? Jer veruju da, ako naiđu na prepreke u datoj oblasti, to ih čini „nedobrim u“ toj aktivnosti.
Ali naš mozak je programiran da uči nove stvari. I može biti samo dobra stvar da učimo iz svojih grešaka dok smo mladi. Zato umesto da identifikujemo snage vašeg deteta, naučite ga da zapravo može da nauči bilo šta - sve dok pokušava. Istraživanje Kerol Dvek, autorke knjige „Majndset“, pokazuje da će deca biti optimističnija, pa čak i entuzijastičnija kada se suoče sa izazovima, znajući da samo treba da daju još jednu šansu da bi se poboljšali. I biće manje verovatno da će se osećati loše zbog sebe i svojih talenata.
5. Kažemo deci: Upoznajte svoje slabosti i nemojte biti mekani.
Trebalo bi da im kažemo: Budite dobri prema sebi.
Takođe smo skloni da mislimo da je kritika važna za samousavršavanje. Ali dok je samosvest važna, roditelji često nenamerno uče svoju decu da budu previše samokritična. Ako roditelj kaže detetu da bi trebalo da pokuša da bude društvenije, na primer, dete to može internalizovati kao kritiku svoje prirodno introvertne ličnosti.
Ali istraživanja o samokritici pokazuju da je to u osnovi samosabotaža. Ona vas drži fokusiranim na ono što nije u redu sa vama, čime smanjuje vaše samopouzdanje. Zbog nje se plašite neuspeha, što šteti vašem učinku, tera vas da lakše odustajete i dovodi do lošeg donošenja odluka. A samokritika vas čini sklonijom anksioznosti i depresiji kada se suočite sa izazovom.
Umesto toga, roditelji bi trebalo da podstaknu decu da razviju stavove samosaosećanja , tretirajući sebe kao prijatelja u vremenima neuspeha ili bola. To ne znači da vaša deca treba da budu samozadovoljna ili da se oslobode odgovornosti kada pogreše. To jednostavno znači da nauče da ne kažnjavaju sebe.
Stidljivo dete sa samosaosećanjem, na primer, reći će sebi da je u redu ponekad se osećati stidljivo i da njegova ličnost jednostavno nije tako društvena kao kod drugih i da može da postavi male, ostvarive ciljeve kako bi izašla iz svoje ljušture. Ovakav način razmišljanja će mu omogućiti da se istakne suočavajući se sa izazovima, razvija nove društvene veštine i uči iz grešaka.
6. Kažemo deci: Svako gleda samo sebe, zato brini prvenstveno o sebi.
Trebalo bi da im kažemo: Pokažite saosećanje prema drugima.
Istraživanja pokazuju da su od detinjstva pa nadalje naše društvene veze naš najvažniji prediktor zdravlja, sreće, pa čak i dugovečnosti. Pozitivni odnosi sa drugim ljudima su neophodni za dobrobit, što utiče na naše intelektualne sposobnosti i krajnji uspeh.
Štaviše, dopadljivost je jedan od najjačih prediktora uspeha, bez obzira na nečije stvarne veštine. Knjiga Adama Granta „Daj i uzmi“ objašnjava da ako izražavate saosećanje prema onima oko sebe i stvarate podržavajuće odnose umesto da ostanete fokusirani na sebe, zapravo ćete biti uspešniji na duži rok, sve dok ne dozvolite ljudima da vas iskoriste.
Važno je podsticati prirodne instinkte dece da brinu o osećanjima drugih ljudi i da se stave na tuđe mesto. Istina je da je svet težak. Ali bi bio mnogo manje težak kada bismo manje naglašavali bezobzirnu konkurenciju i više naglašavali da je važno naučiti da se slažemo.
BONUS VIDEO
U kojim situacijama se deca oduzimaju od roditelja?
NE PROPUSTITE
