Iste emocionalne rane iz detinjstva često se ponovo pojavljuju u seansama psihoterapije za odrasle, a tri stručnjakinje su ih detaljno objasnile kako bi pomogle roditeljima da ih izbegnu.
Verovatno ste mnogo puta rekli ili pomislili "Da sam samo tada znao/la to što sada znam", i na poslu i na privatnom planu, a ta rečenica često se odnosi i na emocionalni prtljag koji sa sobom nose traume iz detinjstva.
Istraživanja pokazuju da rane iz detinjstva koje se često obrađuju u terapiji uključuju iskustva povezana sa traumom, kao i nepovoljna iskustva iz ovog osetljivog perioda. Ta iskustva mogu dovesti do izazova kada je reč o vezivanju, regulaciji emocija i opštem blagostanju.
Prema rečima stručnjaka, određene rane iz detinjstva se najčešće pojavljuju u terapiji, a tri stručnjakinje za mentalno zdravlje podelile su koje.
NE PROPUSTITE
1. Zanemarivanje od strane roditelja
Nekada ljudi nisu posvećivali toliko vremena da čuju dete, jer verbalno ili emocionalno izražavanje nije bilo dobrodošlo i ponekad je čak bilo kažnjavano. Plakanje je bilo zabranjeno, pa čak su deca kritikovana i zbog smeha.
Najveću štetu su naneli roditelji koji nisu bili uključeni, a posebno nisu pokazali interesovanje za svoje dete, nisu verbalno ili bihevioralno izražavali ljubav prema detetu ili su bili emocionalno nedostupni.
Zanemarivanje i ignorisanje doveli su do osećaja srama, bezvrednosti i toga da nisu dovoljno dobri, što je čak moglo izazvati i fizičke bolesti kasnije u životu.
Nedostatak pozitivnog prisustva roditelja i odsustvo reči potvrde doveli su do potrebe za isceljenjem u odraslom dobu. To se dešava kroz oproštaj roditeljima što nisu bili u stanju da zadovolje potrebe koje su ljudi imali u detinjstvu, odnosno kroz prihvatanje i otpuštanje prošlih sećanja, kaže dr Suzan Pazak, klinička psihološkinja, za Your Tango.
Кada dođe do isceljenja, odrasla osoba na terapiji može početi da se menja tako što uči da ceni sebe i više nije vezana za osećanja razočaranja, besa i povređenosti zbog nedostataka i zanemarivanja.
2. To što su kao deca pretvorena u roditelje
– Кao psiholog traume u Njujorku, smatram da je jedno od najčešćih pitanja o kojima se raspravlja u terapiji detinjstvo osobe. A među problemima kojima se bavimo u detinjstvu, najčešće je što su bili "roditeljski nastrojena" deca – kaže psihološkinja dr Patriša O’Gorman.
U pitanju je dete koje se suočava sa sve većom odgovornošću za preuzimanje svakodnevnih zadataka u porodici. Često su to odgovornosti koje u drugim porodicama obavljaju roditelji, pa otuda i termin "roditeljski nastrojeno dete".
NE PROPUSTITE
Ovo ide daleko dalje od rutinskih kućnih poslova koji mogu biti korisni detetu u stvaranju osećaja efikasnosti. Reč je o nivou odgovornosti koji deluje preplavljujuće jer dete ne oseća da ima izbor kada se od njega traži da radi stvari koje su često izvan njegovih sposobnosti.
Stoga, ove odgovornosti stvaraju unutrašnji nemir i stres kod deteta, što dovodi do ogorčenosti kod odrasle osobe, koja nastavlja ovaj obrazac u svojim odnosima, pa su oni manje zadovoljavajući. Na primer, ako ste odrasli kao "mali roditelj", u odraslom dobu mogu da vas privlače ljudi o kojima je potrebno brinuti, što dodatno podstiče ogorčenost, anksioznost i možda potrebu za samoisceljenjem.
3. To što su se zbog roditelja osećali kao da nisu dovoljno dobri
– Moji odrasli klijenti koji su frustrirani što ne mogu da završe umetnički projekat kažu da su ih roditelji naveli da veruju da nisu dovoljno dobri u onome što vole da rade – kaže stručnjakinja za kreativnost i veze Keti Ramsperger.
Kako ona kaže, u pitanju su bili roditelji koji kritikuju domaći svog deteta ili oni koji su po prirodi kritičari ili čak iskaljuju sopstvene frustracije na deci.
– Čujem stvari poput: "Mislio je da ne mogu ništa da uradim kako treba" ili "„Ne umem da pišem. Moja mama je uvek tako govorila". Ili najveću – "Roditelj mi je rekao da ne pišem (ili crtam ili pevam) jer u tome nema novca". I sama sam to čula, ali sam dokazala svom roditelju da nije u pravu – objašanjava ona.
Ako roditelj stvara utisak kod deteta da ono ne može nešto samo da uradi tako što mu stalno pomaže, dete neće naučiti kako da uči na greškama, da komunicira i da se bori ili zauzme za sebe.
To može dovesti do sumnje u sebe ili konfuzije oko toga ko su i šta žele u životu. Naša potreba da ih zaštitimo rano u životu može im doneti mnogo problema kasnije.
– Кada koristim aktivnu vizuelizaciju sa svojim klijentima, obično otkrijemo da se blokiraju zbog straha koji su im roditelji nesvesno usadili. To unutrašnje dete im neće dozvoliti da završe projekat jer je još uvek uplašeno – ističe Ramspergerova.
– Moj proces radi na isceljenju tog unutrašnjeg deteta kako bi klijent mogao da dođe do sopstvenog uspeha, sopstvene kreativnosti. Ali zašto čekati? Važno je da pustimo našu decu da uspeju ili ne uspeju sama – naglašava ona.
BONUS VIDEO
Specijalni pedagog o vršnjačkom nasilju
NE PROPUSTITE
