Bob Dilan je govoreći o svojoj mladosti često isticao kako je rođen na pogrešnom kraju Misisipija, u Minesoti, na severu SAD-a. Na pravom kraju velike reke, u močvarnoj delti koja ubada Meksički zaliv, pre nepuna tri veka nastao je grad koji će izrasti u jedan od najintrigantnijih na kontinentu - Nju Orleans, kojeg lokalci od milošte zovu Big Easy (Velika opuštencija).
Nju Orleans je jedno od onih mitskih odredišta nepostojeće Amerike začete u idealizovanim vizijama individualne slobode, ogromnog prostranstva i još većih mogućnosti, Amerike satkane od velikih očekivanja u mnogim romanima, putopisima, filmovima, pesmama i predanjima iz nekih prošlih vremena. Danas je ta mitska Amerika samo žalosna kulisa u čijem su izlogu šoping centri i kolektivne žderaonice, a iza svega toga bezimena armija upregnutih radnika & karijerista u borbi za sitna životna zadovoljstva. Nju Orleans na početku 21. veka slika je i prilika te i takve Amerike, povremeno bleštava, povremeno oronula farsa sazdana od fragmenata i sećanja na ono što je grad nekada bio. Bilo jednom u Americi...
Za svakoga ko je Ameriku otkrivao kroz knjige Kerouaca, Vendersove filmove, stihove Boba Kaufmana ili zvuke gitare Roberta Johnsona, grad na delti Misisipija predstavlja danas tek puki turistički tematski park, neku vrstu Skadarlije u velikom. Nju Orleans odavno nije više Nju Orleans. Ne zbog Katrine, koja je pre sedam godina izgurala more na ulice grada, a stanovnike na krovove, već zbog globalnih brendova koji su učinili da svaki grad na ovoj planeti izgleda manje-više isto i globalnih medija koji su učinili da svi razmišljaju slično.
Grad koji je nekada važio za najuzbudljiviji spoj različitih kultura na američkom severnom kopnu, nekadašnja kolevka džeza & bluza, sada milionima turista kao glavnu atrakciju nudi šarenu turbo pop smešu unificirane MTV zabave kakvu možete naći u bilo kom velikom gradu - od Bangkoka i Melburna, do Hamburga i Nju Orleanas je prodao dušu, baš kao što je i Robert Džonson to učinio na prašnjavoj raskrsnici, ali ne đavolu koji je od Džonsona učinio besmrtnog bluzera, već pohlepnom korporacijskom sistemu koji je od uzbudljivog stecišta avanturista, individualaca i kreativaca napravio još jednu turističku atrakciju, gde svake godine više od 10 miliona posetilaca ostavi na stotine miliona dolara.
Glavni konzumenti su tu tinejdžeri koji hrle u Big Easy jer znaju da jedino još tu u SAD-u mogu javno da se opijaju na ulicama. A onda uveče, okuraženi alkoholom i opijatima, bučno tumaraju ulicama Francuske četvrti, onako u grupama, od kluba do kluba, od bara do bara, u potrazi za seksualnim zadovoljenjem... Na radost lokalnih dilera, prostitutki i bandi džeparoša.
U stvari, od onoga što je nekada činilo dušu mitskog Nju Orleansa, danas su ostali samo prostitucija i kriminal. Džez, bluz, kockarski parobrodi na Misisipiju, umetnička stecišta, zajdeku žurke, spontane diksilend povorke, vudu seanse i uzavrele džuk džoints krčme sa gambom i kadžun piletinom gotovo da više ne postoje. A ako i naletite na nešto od toga, velika je šansa da je to samo još jedna predstava za turiste!
Legendarna Francuska četvrt i ulica Bourbon, tradicionalni epicentar prostitucije, narkomana, alkohola, vrele muzike i noćnog života danas je šljašteći turistički korzo sa restoranima za svačiji džep i klubovima iz kojih drmaju Madonna ili Lady Gaga, indie pop & hip-hop zvuci.
Prema nekakvim istraživanjima, Nju Orleans je danas najbolji grad u SAD-u za neobuzdani vikend, idealna destinacija za usamljene u potrazi za akcijom, ima najbolje butik hotele, koktel barove, živu muziku, antikvarnice, kafiće i najbolji je za - posmatranje ljudi! Šta god ovo poslednje značilo u turističkoj klasifikaciji ponude! Takođe, veoma visoko se kotira u kategoriji homoseksualne druželjubivosti, ako tako mogu da kažem, odmah iza San Franciska, naravno. Kulminacija druželjubivosti u gradu je Southern Decadence festival u Francuskoj četvrti, kada se svake godine na kraju leta, tokom praznika Dana rada, okupi više od 100.000 hiljada homoseksualaca, biseksualaca, transseksualaca i, uopšte, svih ostalih seksualaca koji raskrsnicu St. Ann ulice i Bourbona pretvaraju u uzavreli LGBT pupak sveta. Domaćini se hvale kako su ove godine inkasirali čak 160 miliona dolara od učesnika ove fešte, a novac ne poznaje seksualne barijere!
Konačno, ono po čemu je Nju Orleans poslednji iz vizure američkih tour operatera jesu čistoća, bezbednost i, naravno, kao porodična destinacija.
Viktor Čikeš
