Na komemoraciji Žarku Lauševiću govorili su Voja Brajović, Irfan Mensur, Svetlana Bojković...
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu održana je komemoracija Žarku Lauševiću. Na njoj su se pojavili Žarkova udovica Anita, deca, kao i mnoge kolege, prijatelji i poštovaoci Žarkovog lika i dela.
Od velikog umetnika oprostile su se njegove kolege, a prvi govor održala je Tamara Vučković Manojlović.
Na video-bimu je prikazana retrospektiva najznačajnijih uloga Žarka Lauševića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Emitovani su isečci iz predstava "Bal" iz 1988, "Pozorišne iluzije" iz 1991... Dok je salom odjekivao Žarkov glas, čuli su se i bolni jecaji.
Potresne govore održali su Mima Karadžić, kao i Voja Brajović, Irfan Mensur, Svetlana Ceca Bojković, koja se obratila video-porukom.
Govor Irfana Mensura
— Nemojte da je ko suzu pustio, Anita, Branka, deco, dragi prijatelji. Ljutiće se Žarko, znam ga. Svi su već sve rekli i zapisali i meni nije ostalo ništa, ostala su mi samo sećanja. Da bih se prisetio, napravio sam puškice. Napisao sam sve na ruci. Šta će meni nedostajati. Nedostajaće mi naši razgovori dok je bio u Njujorku, tekstovi koje mi je slao još nedopisanih knjiga sa pitanjem "šta misliš" i ja sam nekad mislio... Nedostajaće mi preporuke koje knjige da pročitam i koje je kupovao. Nedostajaće mi ono što sam mu preporučivao. Nedostajaće mi jedan poklon koji sam dobio od njega, neke žute čarape. Nedostajaće mi naše šetnje.
— On upali kameru na svom telefonu pa šetamo Njujorkom, a onda ja upalim kameru posle par dana, pa šetamo Beogradom, a on mi kaže "lakše malo, da uživam". Dragi moji, ode Žarko, ali ja ne pristajem na to jer nije fer — rekao je Irfan Mensur.
Govor Voje Brajovića
— Pitaju: šta je to čime biste opisali Žarka? Šta je to što ga čini tako velikim? Setio sam se priče o balerini koja je polagala audiciju za Baljšoj teatar. Odigrala je svoju tačku, direktor joj je aplaudirao "Odlično poznajete muziku, imate divan pokret. Bićete primljeni u teatar". Ona još uvek u poklonu i bila je zadovoljna. Dodao je: "Nikada nećete biti primabalerina. Zato što nemate ono što čini da publika ustane sa sedišta i aplaudira vam". Žarko Laušević je imao to ono. Ko to može da opiše rečima ne znam. Zato su ga jurili da ga dodirnu. Eto, zbog te antičke tragedije mi govorimo o njemu, umesto da on isijava svoj dar. Naravno da je Šekspir taj kako je on počeo, ali nekako je moje uverenje da je Šekspir svojim glumcima dao snagu — započeo je svoj govor Vojislav Brajović, a potom pročitao Šekspirove stihove.
— Ali, tvoje leto sa lepotama tvojim izbledeti neće. U večnost ovim ćeš stihovima poći.
— Kopajući po stihovima koje bih mogao da mu podarim pronašao sam stihove za koje sam mislio da ih je Žarko napisao, a zapravo je Branko Miljković. "Završiće se putovanje ostaće tišina. To čemu se molite je žalosni slavuj, ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? Dan odjekuje, zvezde stoje. Prazno srce, prazna scena, a mene nema, ali ima ljubavi moje.." Njega nema, ali ostaje naša ljubav, poštovanje i divljenje — rekao je Brajović drhtavim glasom.
Govor Svetlane Bojković
— Prvi veliki bljesak Žarkovog raskošnog dara dogodio se na samom početku kada je stupio na scenu. Bilo je jasno rođen je veliki glumac. Usledile su godine kontinuiranog uspona do 1993, na dan Ognjene Marije, koji mu je bespošteno promenio život. Sledila su suđenja, zatvor, kazna. Mislim da je najveća kazna bila njegovo samoispitivanje i griža savesti. To sve, tu dramu i tragediju, Žarko je ispisao u četiri uzbudljive knjige koje su dnevnik jedne robije, to je bio put i težnja ka sopstvenom iskupljenju.
— Po tom putu ka slobodi, vratio se ponovo da zablista u punom sjaju svojim glumačkim darom. Svi smo mu se divili i voleli ga. Onda je došla opaka bolest koja ga je odnela. Šta reći? Dragi Žarko, duboko smo pogođeni tvojim odlaskom. Imamo saznanje o tvom iskupljenju. Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju za tebe — rekla je glumica.
Bonus video
Ceca Bojković drži govor na komemoraciji Žarku Lauševiću