Da li vam se dešava da na sastanku propustite da predložite novu ideju ili kažete svoje mišljenje? Jeste li nekada danima odlagali važan telefonski razgovor? Osetite li nalet nervoze pred velika okupljanja?
Svima se s vremena na vreme dogodi da im iz neobjašnjivog razloga nije prijatno u određenom okruženju, da osećaju nelagodu i nervozu i žele da se osame što pre.
Stidljivost je osobina ličnosti, poput introvertnosti, koja generalno ne treba previše da nas brine. Neki ljudi su urođeno povučeni i sramežljivi i treba im vremena da se otvore drugima.
Međutim, često se stidljivost meša s poremećajem koji može značajno da oteža život – socijalnom anksioznošću.
Šta je, zapravo, stid i kako da razlikujemo običnu stidljivost o ozbiljnog problema kakav je tzv. socijalna fobija, za Glossy je objasnila specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeutkinja dr Irena Đorđević.
NE PROPUSTITE
Zašto se stidimo?
Za početak je dobro znati da je naše osećanje stida nešto što nam je nekada potrebno i dobrodošlo i da ga se ne treba uvek plašiti, nekada treba i oslušnuti zbog čega se tako osećamo.
– Da li ste nekada znali odgovor na pitanje koje je profesor postavio, ali vam je bilo neprijatno da se javite da kažete? Da li ste nekada želeli da priđete simpatiji, ali ste imali utisak da ćete izgledati smešno? Da li ste nakon toga od čega ste odustali osetili ljutnju, zavist, krivicu, razočaranost ili neke druge emocije? Ako je odgovor pozitivan, lako ćete razumeti zašto govorimo o sramoti, stidljivosti, socijalnoj anksiznosti… – kaže dr Đorđević.
– Sram ili stid osećamo onda kada imamo utisak da će nas drugi ljudi, koje mi uvažamo, doživeti lošim, neadekvatnim. Dakle, za osećanje srama ili stida, treba nam socijalni kontekst i okruženje. Nekada je vidljiva publika pred kojom se osećamo neprijatno, pred kojima imamo utisak da ćemo izgledati smešno, glupo, ružno, nedovoljno sposobno, neadekvatno.
U mnogim slučajevima, ovaj osećaj može da bude ometajući faktor u normalnom životu i da oteža čak i situacije koje neko drugi ne vidi kao problem i, štaviše, uopšte ne razmišlja o njima – dok će neko izbegavati da govori na poslovnom sastanku ili da telefonira nekome koga ne poznaje, drugi će to uraditi bez trenutka oklevanja i neće razumeti zbog čega je kolegama to problem.
– Jasno je da neke ljude taj stid sputava da učine različite aktivnosti, od jednostavnijih do vrlo kompleksnih. Drugi se stide onoga što su učinili, zapravo osećaju krivicu zbog učinjenog, a jedan broj ljudi se ponaša "bestidno", do te mere da ugrožava ljude oko sebe – istakla je.
Da li je stid sam po sebi loš?
Prema objašnjenju dr Đorđević, kratak odgovor bio bi – ne, jer sve što osećamo potrebno je našim životima na određeni način jer može da bude "kočnica".
– Svaka emocija ima svoje značenje i potrebna nam je, u određenom kontekstu. Stid nas sprečava da radimo nešto što nam je moralno neprihvatljivo, u izvesnoj meri nas podstiče da unapredimo svoje mogućnosti i budemo bolji i zadovoljniji – kaže ona.
NE PROPUSTITE
Odakle nam stid?
Osećaj sramote može se na neki način smatrati odjekom lekcija koje smo usvajali u detinjstvu i pomoći nam da korigujemo svoje ponašanje samostalno, onako kako smo nekada uz instrukcije odrasilh.
– Poruke koje dobijamo od roditeljskih i važnih drugih figura od najranijeg detinjstva, bilo verbalno, tako što nam govore kako treba, a kako ne treba da se ponašamo ili "prepisivanjem" njihovog modela ponašanja, introjektujemo ili činimo našim, unutrašnjim, tako da nam više nije potrebno da roditelj mrda prstom ili prutom i stoji pored nas dok mi radimo ono što nam je zabranio, da bismo mi osećali stid – objasnila nam je dr Đorđević.
– Sada je taj "roditeljski glas", u našoj psihi i sami sebe sputavamo, korigujemo, blokiramo, osećajući isti intenzitet stida kao i da je taj roditelj pored nas. Tako je i sa drugim ljudima koje smatramo ličnostima od autoriteta. Tako kada javno nastupamo, zamišljamo kako izgledamo smešno i neadekvatno u očima nekog čije nam je mišljenje baš važno i kako se javno sramotimo... To nas blokira, često osećamo neadekvatnu tremu, koja ima inhibitorni efekat. Najčešće su to osobe kojima smo mi dali neki poseban značaj...
Kako naglaša dr Đorđević, roditelji često nesvesno stvaraju toksičnu atmosferu čija posledica može biti manjak samopoštovanja kod deteta i, dalje, naglašen stid.
– Iako nam nije cilj da za sve „optužimo“ roditelje, u mnogo aspekata neadekvatnog stida postoji njihov značajni doprinos. Na našem podneblju, kao da nije prirodno da se naljutimo i tražimo od nekog promenu ponašanja, a da ga ne vređamo. Kada su u pitanju roditelji i deca, ovo jeste po mnogo čemu toksično. Roditelj, kada je ljut zbog nekog detetovog ponašanja, upućuje kritike poput: "Bezobrazan si", "Nemoguć si", "Glup si" "Kakav si pekmez", "Osramotio si me", "Kud sam te i rodila da mi samo praviš probleme". Sve ove poruke dete razume intuitivno kao: "Ja ne vredim... Nisam vredno biće..." Slične poruke dete dobija i kada ga roditelj ignoriše, ne poštuje njegove potrebe. Takvo dete će često osećati stid zbog onoga što u biti jeste i teško će izgraditi sopstveno samopoštovanje. Nije čudo da postoji ona izreka: "Iza deteta koji veruje u sebe, stoji roditelj koji je prvi verovao u njega"... – kaže psihijatar i dodaje:
– Ako to izostaje, stid bude mnogo naglašeniji nego što je to detetu i u budućnosti odraslom čoveku to potrebno.
U čemu je razlika između stida i socijalne anksioznosti?
– Socijalna fobija je poremećaj koji zahteva psihoterapijski tretman, nekada i tretman lekovima. Naime, kada socijalna anksioznost bude zastupljena u više bitnih životnih apekata i poče značajno da narušava kvalitet našeg života, u toj meri, da neke, nama važne aktivnosti, procese i odnose ne možemo da ostvarimo, onda govirimo o socijalnoj fobiji – ističe dr Đorđević.
– Osoba koja ima socijalnu fobiju se oseća jako napeto kada treba da govori u društvu već od par osoba, strahom je sputana da obavlja mnoge bitne aktivnosti, ima često i propratne tegobe.
NE PROPUSTITE
– Na suprotnom kraju od ljudi koje stid inhibira svakako su „bestidni“ ljudi. Neki nam samo tako izgledaju, jer iz otpora prema roditeljskim zabranama, nekada pokazuju „bestidno“ ponašanje, iako i sami osećaju problem unutar sebe i doživljavaju to kao nekomforno – naglašava ona.
– Neki zaista ne osećaju stid, često ni empatiju za druge ljude i kako god nam izgledalo nekada da su oni u prednosti, suština je da je to ozbiljan invaiditet. Izvesna doza srama je zdrava i koriguje nas, postajemo korisni članovi društva.
Istraživanja su pokazala da lepo vreme može da pogorša stanje kod ljudi s depresivnim i anksioznim poremećajem.
Psihoterapeutkinja objašnjava da tome doprinosi više faktora, a posebno je teško ljudima koji inače kubure sa samopouzdanjem ili su stidljivi.
– Ako po strani ostavimo biološke komponente promena klimatskih uslova i psihičke korelate koji propratno dolaze, čak i samo toplije vreme, više sunčanih sati, dugi letnji dani, donose više druženja, obnaživanja tela, sve je mnogo transparentnije, vidljivije, samim tim se stidljivost pojačava, a posebno je naglašena kod ljudi koji su nesigurni u sebe i onih koji su toj stidljivosti skloniji i inače – objašnja dr Đorđević.
Kako pobediti socijalnu anksioznost?
Često čujemo da je za onoga ko se stidi najbolje da bude "gurnut u vatru", odnosno da se suoči sa situacijom koja mu izaziva neprijatnost. Kako ističe specijalistkinja psihijatrije, to može da bude kontraproduktivno, ali postoji način da pomognemo sebi ili osobi koja živi s ovim problemom.
– "Guranje u vatru" nepripremljenih osoba najčešće samo pojačava ovaj problem i ne pomaže osobi koja ima ovu vrstu problema – kaže ona. – Nasuprot tome, ako imamo osobu s ovim problemom u okruženju, najviše ćemo joj pomoći ako osluškujemo njene potrebe, ako hvalimo njeno biće, njene osobine, njenu posebnost, nešto što nije uslovljeno njenim postignućima. Drugim rečima, ako joj dajemo do znanja da je ona posebna, važna i vredna sama po sebi, ako je pažljivo slušamo, pitamo za mišljenje i zahvalimo na pomoći.
– "Guranje u vatru" je nešto što ta osoba nekada sama može da pokuša. Nekada "probije led" i iskustveno nauči da može i sledeći put uspe da uradi ono što ju je nekada ranije toliko plašilo – zaključuje dr Đorević. – Međutim, dešava se često i blokada, da u tim situacijama dođe do negativnog iskustva, pa se osoba ponovo povlači.
Ukoliko je socijalna anksioznost toliko izražena da ometa život i remeti njegov kvalitet, veoma je važno potražiti pomoć stručnjaka kako bi se ona prevazišla.
– Onda kada je taj stid nesrazmerno veliki i neadekvatan za situaciju u kojoj se nalazimo, do te mere da narušava naš kvalitet života, to jeste povod da se obratimo psihoteraoeutu ili psihijatru – napominje dr Đorđević. – Nekada će nas psihoterapeut uputiti psihijatru, kako bi nam on uveo i terapiju lekovima, kako bi ona umanjila strah u socijalnim situacijama koji nas inhibira. Kada taj strah bude umanjim, moći ćemo slobodnije da radimo ono čega smo se plašili, a onda dalje primenjujemo jednu psihoterapijsku tehniku koja se zove podrazumeva "izlaganje neprijatnoj situaciji" uz relaksaciju iza toga i akcentovanje dobrog osećaja, zadovoljstva, ponosa koji dolsaze iza toga. Tako osoba biva sve slobodnija i na osnovu ovog dobrog iskustva sve slobodnije se izlaže situacijama prilikom kojih je osećala neadekvatan strah i stid.
NE PROPUSTITE
U međuvremenu, i sami možemo raditi na svom problemu. Postoje određeni "alati "koji nam mogu pomoći da prevaziđemo krizne trenutke.
– Ima mnogo toga što možemo sami. Za početak je dobro da razumemo da nas najviše inhibira ideja da će nas drugi posmatrati sa nipodaštavanjem, da ćemo izgledti smešno i neadekvatno u njihovim očima i da ćemo se tako osramotiti – ističe specijalistkinja psihijatrije.
– Hajde da se malo prebacimo u njihovu poziciju. Šta mi mislimo o nekom ko se zbuni na ispitu? Da li smatramo da je glup i nedostojan ili samo da se jednostavno zbunio ili nije adekvatno naučio?! Najčešće ljudi koji zaista zavređuju naše divljenje i ljudi koji jesu od autoriteta, jesu baš oni koji druge oko sebe posmatraju celovito, u više dimenzija, ne sude o ličnosti druge osobe na osnovu jedbnog neadekvatnog postupka ili zbunjenosti, nesigurnosti, nezanimljivog komentara ili na osnovu neadekvatnog zaključka. Ako su naspram nas ljudi koji zavređuju autoritet koji im dajemo i zaista su kvalitetni, po mnogo čemu, oni nas nikada neće osuđivati, a ako nas olako osude i ponište našu vrednost na osnovu neke neadekvatnosti u našem nastupu, onda to nisu ličnosti koji zavređuju autoritet – objašnjava dr Đorđević. – Takođe je važno da znamo da informacije tako brzo zastarevaju, sve se ubrzano normalizuje da je svako javno sramoćenje nešto što se jako brzo zaboravlja, poništava novim informacijama i bledi.
Naravno, postoje izuzeci – situacije u kojima se stid javlja kao pratilac griže savesti. Ovaj sram je važan i koristan jer nas podstiče da analiziramo sopstveno delanje i vrednosti.
– Ovde bih izuzela sramotu koju osećamo uz krivicu, koja ima smisla onda kada smo namerno uradili nešto i naudili drugoj osobi. To su osećanja koja su nam dobrodošla tada, jer nas vraćaju na neophodnost promene ponašanja i preispitivanja vrednosnog sistema, koja nas vode u to da svoje ponašanje i stavove menjamo, činimo dobra dela i popravimo nešto što smo uradili loše – naglašava specijalistkinja psihijatrije.
To je posebno važno kada je reč o komunikaciji s decom, u kojoj uvek treba imati u vidu da je – koliko god inteligentno ili napredno bilo – ono samo dete u procesu sazrevanja i učenja o sebi i svetu koji ga okružuje.
– Na primer, izjave poput "ti si bezobrazan dečak" ili "ponašaš se kao beba" u stvari znače "dobri dečaci se ne ponašaju poput tebe" i "odrasti već jednom". Ovo samo po sebi može biti mučno. Dete možda nije želelo ništa loše da učini, a rečeno mu je da nije dobro. Ono ne zna šta treba da radi, a zbog stida guši svoju ličnost i počinje da pazi na svaku sitnicu. Izjava "odrasti već jednom" je apsurdna. Nije realno da roditelji očekuju od deteta da odraste preko noći. To je prosto nemoguće. Postoje još opasnije izjave koje roditelji upućuju deci, na primer "dečaci ne plaču", "nemoj da si kmeza", "očvrsni malo" – napominje dr Đorđević.
* Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO
Sistemska podrška deci čije su majke ubijene u porodičnom nasilju je nedovoljna
NE PROPUSTITE
