Četrdesetogodišnji glumac Nebojša Glogovac spada u red autentičnih zvezda domaće scene jer svoje emocije i dušu otvara isključivo na sceni. Publici se uvek nesebično daje, kako na pozorišnim daskama, tako i u brojnim filmskim ostvarenjima koja su zahvaljujući i njegovim ulogama ušla u anale srpske kinematografije. Neponovljiva moć transformacije kroz različite likove donela mu je popularnost i epitet jednog od omiljenih domaćih glumaca, ali markantni umetnik od samog početka karijere slavu posmatra kao mač sa dve oštrice, zbog čega svoj privatni život ljubomorno čuva od očiju javnosti. Prvak JDP-a koji igra u novoj predstavi Kako vam drago, u intervjuu za Story iskreno govori o svom ranom detinjstvu u Trebinju i mlađoj sestri Bojani, ali i o braku i slatkim mukama koje mu donosi vaspitavanje jedanaestogodišnjeg sina Gavrila i tri godine mlađeg Miloša koje je dobio sa suprugom Minom.
Story: Kakva je vaša uloga u novoj predstavi Kako vam drago reditelja Slobodana Unkovskog?
- Igram melanholika Žaka, čoveka po kome je Šekspir kasnije napravio lik Hamleta. On je osoba koja nosi težinu sveta na svojim leđima, a njegove slike su katastrofične i s lošim predviđanjima. Predstava je, inače, veoma brza, vesela i komična, samo joj moj lik daje te povremene dramske momente.
Story: Očekujete li da hrvatski film Kenjac koji je u konkurenciji za Oskara kao najbolje ostvarenje van engleskog govornog područja, dobije tu prestižnu nagradu?
- Ne verujem jer oko te nagrade ima mnogo politike i raznih drugih stvari. Ali, drago mi je što smo radili taj film jer on počiva na odličnom scenariju Antonija Nuića, koga poznajem dugo i stvarno je odličan prijatelj i čovek.
Story: U Hrvatskoj ste glumili i u debitantskom ostvarenju Danila Šerbedžije Projekat, a snimali ste i novi film Olega Novkovića Beli, beli svet.
- Oba filma su u potpunosti snimljena i izmontirana pa verovatno čekaju neki povoljan trenutak za premijeru. U filmu Beli, beli svet imam lepu ulogu i od njega stvarno mnogo očekujem jer je ta priča hrabro i pametno ispričana.
Story: Šta se dešava sa filmom Srđana Koljevića Žena sa slomljenim nosem u kome igrate taksistu?
- I on je takođe izmontiran i čeka neku pogodnu priliku da izađe među ljude.
Story: Odakle crpete energiju?
- Moj ventil je igranje sa decom, šetnja kučeta, sedenje sa društvom u kafani, igranje Backgammona i vožnja motorom, a volim da odem i na Divčibare ili bilo gde van grada. Trudim se da pobegnem u prirodu i među dobre i vesele ljude.
Story: Znači da i dalje vozite motor uprkos tome što ste nedavno imali nezgodu i povredili nogu?
- Da! Neki tvrde da je to bilo upozorenje i da mi sledi još gora nezgoda. Ali, nije kriv motor, već saobraćaj u Beogradu i automobili koji izleću i ne poštuju dovoljno nas koji vozimo na dva točka.
Story: Rođeni ste u Trebinju, ali ste se kao šestogodišnjak sa porodicom preselili u Pančevo. Po čemu pamtite taj period?
- Pošto sam bio jako mali, pamtim samo neke prizore lepog i mirnog života, divnog okruženja i zaštićenosti, a za mene je to kao veza sa pupkom ili emotivnom bazom. Sećam se da je postojala neka Begova kuća i da smo trčali pored automobila sa stranim tablicama i govorili: Begen haus, begen haus! pokazujući u pravcu te kuće, a zauzvrat smo od njih dobijali sitne pare.
Story: Koliki je uticaj na vas imao deda Gavrilo iz Nevesinja?
- On je ostavio ogroman trag u mom životu jer je bio moja omiljena ličnost i idol u porodici. Sećam se da je, kada dođemo kod njega u selo Dramiševo dvadeset kilometara od Nevesinja, uvek govorio: Evo meni moga vojvode!, a potom bi me postavio na konja. Bolji poklon nije mogao da mi da jer su te egzotične uspomene nezamenljive.
Story: Jesu li vam roditelji bili strogi ili ste u detinjstvu bili oslobođeni stega?
- Nisam bio oslobođen stega, bilo je tu i kazni i nagrada, ali sve je to normalno. Ja sam sada roditelj i nemam tačan plan gde ću usmeriti svoju decu. Ono što znaš, pokušavaš da im preneseš i naravno da im uvek želiš najbolje. Vaspitavaš ih onako kakav si ti i kakva ti je supruga, a mnogo znači i iz kakvih ste porodica potekli.
Story: Kakav ste odnos imali sa osam godina mlađom sestrom Bojanom?
- Pošto je ona dosta mlađa od mene, nismo imali pravu komunikaciju sve do njene petnaeste godine. Za mene je ona u detinjstvu bila malo biće koje sam neizmerno voleo i nisam glumio starijeg brata koji joj popuje. Kada smo zaista počeli da komuniciramo, bili smo na ravnopravnoj nozi. Bojana je jedna vrlo zrela osoba i mnogo je ozbiljnija u rešavanju nekih životnih zadataka od mene.
Story: Čime se ona danas bavi?
- Završila je psihologiju i radi kao menadžer za ljudske resurse u jednoj belgijskoj firmi koja se bavi pivarskom industrijom, tako da mnogo putuje po svetu.
Story: I vi ste, nakon završene osnovne i srednje škole, na iznenađenje svih upisali studije psihologije.
- Mislio sam da je psihologija rešenje za ono što me zanima, ali nije bilo tako jer se previše bavila brojevima i formulama, a ja nisam iz te priče.
Story: U kom trenutku ste shvatili kako, u stvari, želite da se bavite glumom?
- Kada sam peti put pao na predmetu Opšta psihologija, a polagali su neki ljudi koji maltene nisu umeli da govore, ali su seli i naučili. Jednostavno, nisam se dovoljno trudio. Gluma se nekako provlačila pored mene, ali o njoj nisam ozbiljno razmišljao. Nisam išao mnogo u pozorište ili bio filmofil. Možda su me promene sredina i jaz između Vojvodine i Hercegovine naučili da se prilagodim i razumem razne mentalitete. Mislim da tu ima jedan deo glumačke klice.
Story: U kakvom vam je sećanju ostalo studiranje sa Natašom Ninković, Sergejom Trifunovićem i Vojinom Ćetkovićem?
- Gluma traži čeprkanje po sebi i drugima, tako da moraš da nađeš način kako da stupiš u kontakt sa svojom emocijom i sećanjima, da osećaš telo kao svoj instrument. S ljudima sa klase provodiš ceo dan, živiš s njima i sve deliš. Studirali smo u gadno vreme, početkom devedesetih, pa smo kombinovali demonstracije i probe na Akademiji. Ali, bilo nam je lepo jer smo bili zaštićeni na tom svom ostrvu i odvojeni od sveta.
Story: Šta ste vi tada želeli da postignete?
- Samo da uradim vežbu za sutra i ništa više. Nikada se nisam mnogo bavio maštanjima o tome šta bih voleo da igram i šta ću biti jer sam shvatao da je to glupo i neozbiljno. S druge strane, naštimovao sam se tako da su mi ponude stizale kontinuirano, mogao sam da biram i polako popločavam svoj put.
Story: Danas spadate u red najpopularnijih domaćih glumaca. Da li vam slava godi ili vas opterećuje?
- I jedno i drugo jer slava je mač sa dve oštrice. S jedne strane godi kada čitaš dobre kritike i ako te ljudi hvale i gledaju s osmehom ili te puste nekad preko reda, što kaže Rambo. Ali, isto tako, nekada uopšte nisi raspoložen, voleo bi da si sam i da te niko ne zna. Delić privatnosti je koristan i zdrav.
Story: Pojedini kritičari poredili su vas sa Džordžom Klunijem. Zbog čega nikada niste priželjkivali karijeru u inostranstvu?
- Nemam ništa protiv karijere u inostranstvu, ali ponude koje su stizale, svodile su se na propagandu koja služi tome da se zapadna publika ubedi u to kako ovde i dalje žive divljaci. Trebalo je da u jednom filmu igram Rusa makroa koji bije svoje kurve u kancelariji i govori im: Evo kako mi Južni Sloveni rešavamo probleme sa svojim ženama, sada ćete da vidite! To je uvredljivo i ja ni na koji način ne želim u tome da učestvujem.
Story: Mnogi smatraju da ste arogantni i nedodirljivi.
- Takav sam kakav sam. Nerviraju me neke gluposti i nečiji loš pristup pa možda na takve ispade reagujem grubo. Ali, zaista nisam arogantan i nedodirljiv. Volim da saslušam prijatelje i pomognem ako mogu, da pokažem svoje rane onome za koga mislim da će me razumeti.
Story: Predstavljate li autoritet za svoje okruženje?
- Pa, to morate da pitate moje okruženje. Ne trudim se da budem autoritet, ali volim da kažem svoje mišljenje.
Story: Zbog čega najčešće pobesnite?
- Uglavnom zbog gluposti ili upornih budala koje imaju mnogo snage.
Story: Da li se u teškim trenucima okrećete veri, koliko ste religiozni?
- Na neki način da, vrlo poštujem tu silu života koja pokreće sve oko nas, ciklus umiranja i rađanja. Cela mašina koja oko nas funkcioniše i kako smo mi sami u njoj postavljeni. Za mene je to religija, Bog i moć, nešto što je jače i iznad nas.
Story: Poznato je da ste vatreni navijač Crvene zvezde. Jeste li tu strast preneli i na svoje sinove Gavrila i Miloša?
- Mlađi sin Miloš voli fudbal i prati utakmice sa bratom od tetke Đorđem koji je kao naše treće dete. Gavrilo, za razliku od njih, ne voli toliko fudbal.
Story: Koje vrednosti pokušavate da im prenesete?
- Neku vrstu poštenja i iskrenosti, da gaje inteligenciju i misle svojom glavom, a ne da očekuju stalno rešenje problema i pomoć od strane drugih. Želim da moji sinovi budu nezavisni i ne toliko ranjivi, da umeju da se odbrane, a opet da sačuvaju zdrav odnos prema životu. I, naravno, da nauče da razlikuju dobro i loše u ljudima pa da se u skladu s tim i ponašaju prema njima.
Story: Da li neko od njih ispoljava glumački talenat?
- Gavrilo je bio dobar na nekim školskim priredbama, a Miloš još treba da se oslobodi jer je malo stidljiv, ali i on je dobar. Mada, još ne znam da li je to glumački talenat ili dečja ljubav prema igri.
Story: Podsećaju li po temperamentu više na vas ili suprugu Minu?
- Skroz je podeljeno, jedan je mamin, a drugi tatin sin. Gavrilo je Vodolija kao i mama, čak i karakterom podseća na Minu, mada i kod njega vidim neke svoje osobine. A Miloš je po svojim dominantnim crtama nekako više na mene.
Story: Imate li neke vaše muške rituale, kada je mama isključena?
- Idemo na kuglanje i na Kalemegdan, šetamo s našim psom Mecom, volimo da se rvemo na krevetu, a u poslednje vreme savladali smo i tablić, tako da imamo svoje muške igre i veselja.
Story: S obzirom na vreme u kome žive, plašite li se za njihov život i odrastanje?
- To je valjda porcija koju svako mora da dobije. Mislim da je naš roditeljski strah dobar jer je plemeniti pokretač da pokušaš da deci daš najbolje od sebe i da se kroz te polemike i generacijski jaz iskristališe neko njihovo razmišljanje ili stav, čak i u otporu prema onome što im pričaš.
Story: Čini se da na sve načine pokušavate da sačuvate svoj privatan život jer se vrlo retko pojavljujete u javnosti sa suprugom Minom.
- To je naš dogovor od samog početka da ne iznosimo spavaću sobu, kuhinju, veš mašinu i ostalo pred svet. Mislim da je popularnost koja se dešava posledica bavljenja mojim poslom i na tome treba i da ostane. Nema razloga da moja porodica bude izložena zbog toga.
Story: Mogu li dvoje ljudi i posle dvanaest godina braka da se vole kao na početku veze ili ljubav vremenom prerasta u naviku?
- Ljubav nikada ne može da bude ista, kao što ni kada prvi put probaš neko jelo i onda ga narednih deset godina svakodnevno jedeš, ukus ne može više da bude isti. Ali, vremenom se među partnerima razvije neka vrsta dogovora, prijateljstva, uzajamnog guranja ka boljim stvarima i oslanjanja jedno na drugo.
Story: Šta je za vas ljubav?
- Fascinacija i sled hormonalnih reakcija na osobu koja ti negde postane bliska ili slutiš da bi mogla to da postane. Kada ti se neko sviđa u nekom obliku i onda to preraste u obuzetost tom osobom.
Story: Osećate li se još uvek kao mladić ili ste svesni da ste sada u zrelim godinama?
- Svestan sam da sam zreo čovek ili ono što se tako zove, ali mislim da smo svi mi negde u duši deca. Ne u lošem smislu da smo detinjasti, nego da si ono što si bio, da u tebi ostaje ona izvorna duša i sa pedeset godina. Neke stvari nas u životu išibaju i uozbilje nam lice, ali u duši si ista postavka koja si i bio. Zadovoljan sam s ovim što sam do sada uradio, ali imam još mnogo zadataka koje treba da ispunim.
Jelena Kulović
