Aleksandra Fjodorovna nije morala da promeni veru da bi se udala za ruskog cara, ali je to ipak učinila i prešla u pravoslavlje dan nakon što je Nikolaj seo na presto. Celog života nije pokazivala ništa osim ljubavi, podrške i posvećenosti, a narod ju je, ipak, odbacivao.
Na današnji dan pre 108 godina, u noći između 16. i 17. jula 1916, dogodilo se ubistvo carske porodice Romanov. U Jekaterinburgu su streljani car Nikolaj II i carica Aleksandra, kao i njihovo petoro dece: Olga, Tatjana, Marija, Aleksej i Anastasija, čija je sudbina decenijama bila predmet razgovora i tema teorija zavere.
Prva masovna grovnica s pet članova porodice i četvoro slugu otkrivena je 1991. godine, dok je druga, manja, sa ostacima carevića Alekseja i velike kneginje Marije, pronađena tek 2007. godine.
I dok je deo naroda odan Kruni oplakivao Romanove, najmanje suza je bilo za caricu, koja je odavno izgubila poverenje monarhista, ako ga je ikada zaista i imala.
Istorija ruske carske porodice je prepuna dramatičnih obrta, ali malo koja ličnost izaziva toliko oprečna mišljenja kao carica Aleksandra Fjodorovna. Neki su je opisivali kao odanu suprugu i brižnu majku, dok su drugi verovali da je njen uticaj na cara, zajedno sa misterioznim Grigorijem Raspućinom, ubrzao propast dinastije Romanov.
Detinjstvo obeleženo tragedijama
Rođena je kao princeza Aliks od Hesena, a veoma rano se suočila sa smrću najbližih. Još kao dete izgubila je brata i sestru, a zatim je 1878. godine od tifusa preminula njena majka, britanska princeza Alisa. Desetak godina kasnije ostala je i bez oca, Ludviga IV, velikog vojvode od Hesena i Rajne.
NE PROPUSTITE
Sve to ostavilo je dubok trag na njen karakter. Povukla se u sebe, izbegavala veće društvo i teško je uspostavljala bliske odnose s ljudima van najužeg kruga porodice. Posebno je bila vezana za stariju sestru Jelisavetu Fjodorovnu, koju su bližnji zvali Ela.
Ljubav koja je pobedila protivljenje porodice
Upravo zahvaljujući sestri upoznala je budućeg supruga, Nikolaja Romanova. Do njihovog prvog susreta je došlo na venčanju Jelisavete i Nikolajevog strica Sergeja Aleksandroviča, a iako su tada bili veoma mladi među njima se odmah rodila snažna privrženost.
Njihove porodice, ipak, nisu bile oduševljene ovom vezom i smatrale su da bi oboje mogli da pronađu politički pogodnije bračne partnere. Međutim, nisu uspeli da ih razdvoje i par se verio. Nikolaj je u dnevniku nazivao buduću ženu "slatkom malom Aliks" i darivao joj broš, a pisao je i kako sanja da postaje njen suprug.
– Dugo vremena sam se opirao svojoj želji da će moj najdraži san postati java – zapisao je car.
Venčali su se ubrzo nakon smrti cara Aleksandra III, u periodu kada je Nikolaj II tek stupio na ruski presto. Buduća carica je prešla u pravoslavlje dan nakon što je njen budući suprug postao car, iako nije morala da se odrekne svoje vere. Isprva je želela da uzme ime Jekaterina, ali ju je Nikolaj ubedio da izabere ime Aleksandra jer su se njegovi prababa i pradeda zvali Nikolaj i Aleksandra.
Carica koju rusko plemstvo nikada nije prihvatilo
Trudila se da nauči ruski jezik i učestvovala u humanitarnom radu, ali ni to nije bilo dovoljno da osvoji simpatije aristokratije i mnogi su njenu povučenost tumačili kao hladnoću i nadmenost.
Kako nije volela dvorske prijeme i više je vremena provodila sa suprugom i decom nego u društvu plemića, stekla je reputaciju nepristupačne žene.
Nije mogla da izbegne pritisak da rodi naslednika
Carski par dobio je četiri ćerke: Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju. Iako su ih roditelji obožavali, u carskom okruženju je vremenom raslo razočaranje jer još uvek nisu dobili sina, koji je trebalo da postane prestolonaslednik i jednog dana vodi Rusiju u bolje dane.
NE PROPUSTITE
Posle svakog porođaja očekivanja javnosti i pririsak su bili sve veći, a Aleksandri sve teže.
U očaju se okrenula misticizmu i ljudima koji su tvrdili da poseduju natprirodne moći. Jedan od njih bio je francuski hipnotizer Filip, koji ju je uverio da je trudna, a kasnije se ispostavilo da je reč o obmani, što je za caricu predstavljalo veliki emotivni udarac.
Radost zbog Aleksejevog rođenja kratko je trajala
Godine 1904. konačno je rođen dugo očekivani naslednik Aleksej, ali se ubrzo saznalo da boluje od hemofilije, nasledne bolesti koja sprečava normalno zgrušavanje krvi.
Hemofilija, poznata kao "kraljevska bolest", bila je nasledni poremećaj zgrušavanja krvi koji je preko britanske kraljice Viktorije prenet na mnoge evropske dvorove, uključujući i porodicu Romanov, a gen se nasledno prenosio s majki na sinove.
Sinovljeva bolest je Aleksandru potpuno promenila. Znala je da je upravo ona detetu prenela tako težak genetski poremećaj, krivila je sebe iako njene krivice nije bilo i ostatak života je posvetila zaštiti carevića. Trudila se da ga sačuva od svake moguće opasnosti, a zbog stalnog straha je bila sve zatvorenija, uplašenija i religioznija.
Raspućin je promenio sve
Upravo u tom periodu na ruskom dvoru pojavio se Grigorij Raspućin, sibirski mistik za kog se verovalo da može da ublaži Aleksejeve napade bolesti.
Carica je bila uverena da njegovo prisustvo pomaže njenom sinu, zbog čega mu je potpuno verovala. Kad se pojavio, međutim, izazvao je ogromnu buru među plemstvom. Isplivale su, štaviše, i skandalozne glasine o prirodi odnosa između Raspućina i carice, a nije im trebalo mnogo vremena da se prošire čitavom Rusijom.
Iako nikada nisu pronađeni dokazi da su njih dvoje bili ljubavnici, ove priče su i brzo i ozbiljno narušile ugled carske porodice, a ni sam Nikolaj nije poštovan kao ranije.
Ljubav Aleksandre i Nikolaja se ne dovodi u pitanje
Istoričari danas uglavnom smatraju da nema dokaza koji bi potvrdili navode da je carica bila neverna caru i zaista ušla u vezu s Raspućinom. Naprotiv, brojna pisma koja su supružnici razmenjivali tokom više od dve decenije braka svedoče o njihovoj bliskosti.
"Molitva za tebe je moja uteha kada smo razdvojeni. Ne mogu da se naviknem da budem bez tebe ni na najkraće vreme, iako imam naših pet blaga uz sebe" pisala je Aleksandra svom suprugu.
Njihova privrženost je ostala takva do samog kraja – jaka, intenzivna i sveprisutna, uprkos velikim krizama koje su potresale Rusiju. I njih lično.
Carica je imala sve veći uticaj na državne poslove
Kako je vreme prolazilo, Aleksandra se sve više uključivala u političke odluke. Car Nikolaj II joj je verovao, a ona je pre donošenja važnih odluka često tražila savet od – Raspućina.
Uskoro su se pojavile priče da je upravo on uticao na smene visokih državnih funkcionera, pa čak i na vojne odluke tokom Prvog svetskog rata.
Iako pojedini istoričari smatraju da su mnoge od tih tvrdnji bile deo propagande usmerene protiv carske porodice, činjenica je da je Raspućinovo prisustvo na dvoru, bio on zaista uticajan ili ne, ozbiljno narušilo autoritet Romanovih.
NE PROPUSTITE
Kada je Nikolaj II 1915. godine odlučio da lično preuzme komandu nad vojskom, Aleksandra je podržala tu odluku, a posle vojnih poraza nezadovoljstvo stanovništva dostiglo je vrhunac. Carica je, ipak, verovala da će se situacija brzo smiriti i uveravala je supruga da će kriza uskoro proći.
Međutim, ubistvo Raspućina je dodatno oslabilo već uzdrmanu carsku porodicu – bez čoveka kome je bezrezervno verovala, Aleksandra je ostala bez važnog oslonca, dok je Nikolaj sve teže uspevao da upravlja državom koja je tonula u revoluciju.
Tragičan kraj poslednje ruske carske porodice
Posle Februarske revolucije Romanovi su izgubili vlast, a nekoliko meseci kasnije su završili u zatočeništvu.
U noći između 16. i 17. jula 1918. godine Nikolaj II, Aleksandra Fjodorovna i njihovo petoro dece streljani su u Jekaterinburgu, čime je zauvek okončana vladavina dinastije Romanov.
BONUS VIDEO
Paja Jovanović, godišnjica rođenja
NE PROPUSTITE
