Jedna od najharizmatičnijih dama s javne scene, glumica briljantnog talenta i senzualne lepote, Nataša Ninković (38), oduševila je publiku ulogom u filmu Neke druge priče koji je premijerno prikazan 20. septembra u Beogradu. Ovoga puta šarmantna Hercegovka dočarala je lik žene koja joj je karakterno veoma slična, ali s druge strane potpuno nepoznata i zagonetna. Iako ističe da je veoma hirovita, a samim tim i bezopasna, Nataša odiše staloženošću zbog koje joj nijedan muškarac ne bi mogao ništa odbiti. Međutim, bez obzira na sve laskave epitete koji je i dalje svrstavaju među najlepše i najpoželjnije žene na ovim prostorima, ona je svoju sreću i srodnu dušu pronašla još pre deceniju i po sa biznismenom Nenadom Šarencem. Njih dvoje bez preteranog eksponiranja dele dobro i zlo, a u harmoničnom braku pre deset godina rođeni su njihovi blizanci Luka i Matija. U intervju za magazin Story, Nataša iskreno govori o nedoumicama koje nosi vaspitanje dece, načinima na koje uspeva da premosti mala bračna neslaganja, bedi i sjaju javne scene, kao i lepoti glumačkog zanata.
Story: Uprkos tome što ste pod lupom javnosti, čini se da živite povučen porodični život koji je oduvek bio lišen skandala. Kako vam to polazi za rukom?
- Imamo divne glumce, reditelje, umetnike i prave stvaraoce u raznim oblastima koji imaju šta da kažu i nije tačno da ih ljudi ne bi voleli kada bi imali priliku da ih vide i čuju. Umesto toga, bombardovani su informacijama gde su razne pojave letovale, kakvi su im bili WC-i, bazeni, da li su raskinuli veridbu ili su se upravo verili, ma muke žive... Oni su u Srbiji pod lupom i tražnjom, a da je malo drugačija postavka, novine bi se čitale, a ne samo prelistavale u frizerskim salonima.
Story: Pošto su vaši dečaci Luka i Matija već veliki, da li im smeta to što je njihova mama slavna glumica?
- Za njih sam prvenstveno mama koja je glumica. Nekad im to prija, a smeta im jedino u večernjim satima kada odlazim na predstave, ali to bi im smetalo i da sam šminkerka, frizerka ili da se bavim bilo kojom profesijom koja nema uobičajeno radno vreme.
Story: Da li se mešate u probleme s kojima se susreću ili ih puštate da ih sami rešavaju?
- Naravno da ih pratim, tako da sam upoznata sa lepim, kao i onim manje lepim stvarima koje im se dešavaju. Nisu to neki veliki problemi, više neka neslaganja, nepravde i stvari koje su mučile sve nas u tom periodu odrastanja. Mnogo pričam s njima i uvek im kažem svoje mišljenje, ali na kraju njima ostavljam da donesu zaključak. Ako je u pitanju sukob sa učiteljicom, pretežno dajem prednost učiteljici, mada oni tu nemaju nesuglasica, ali isto je i sa trenerima. Učimo ih da se prilagode i poštuju autoritet, ali i da imaju svoje mišljenje za koje moraju sami da se izbore. Ni sama ne znam, nekada to radimo u hodu, a drugi put ciljano.
Story: Odlazite li na roditeljske sastanke i jeste li nekada primetili da drugi roditelji ili vaspitači zaziru od vas?
- Odlazim na roditeljske sastanke, ali ne mogu reći da ljudi zaziru od mene jer vole da vide poznata lica i uglavnom su blagonakloni. Ali, sve to se dešava u prvim trenucima, posle ste samo još jedan od roditelja.
Story: Šta su sinovi nasledili od vas, a šta od vašeg supruga?
- Kada kod njih prepoznam neke moje osobine, setim se Duška Radovića i njegovog citata: Tucite svoju decu kada primetite da počinju da liče na vas… Ipak, nikada ih ne tučem. Nekad to prepoznavanje izmami osmeh, a drugi put grč uz pomisao: Pa gde baš to da nasledi.
Story: Šta je, po vama, najvažnije prilikom vaspitavanja dece?
- Nezahvalno je pričati na tu temu i uvek kada mi neko postavi to pitanje, prvo pomislim na ogromnu ljubav. Međutim, u tim odgovorima kao po pravilu uvek ima nečeg lažnog. Na primer, slušate poznate ličnosti kako vaspitavaju decu i imate sliku idealnih roditelja, a kada ih vidite, shvatite da i nije baš tako. Najvažnija je ogromna, bezuslovna ljubav koja podrazumeva doslednost, u čemu i nisam baš dobra. Osim toga, važna je disciplina, ali i dovoljno prostora za njihovu ličnu slobodu, pravo na izbor, kao i dovoljno vremena i nerava da ih čuješ i razumeš, ali i nađeš pravi način da im to sve predočiš jer oni to posle uzimaju kao model.
Story: U jednom intervjuu pre dve godine, izjavili ste kako ste vaš suprug Nenad i vi dva tvrda Hercegovca. Ko prvi popusti kada razgovor postane malo glasniji?
- Ko prvi popusti, pa naravno ja! Sada bi Nenad možda rekao nešto drugo i eto svađe (smeh).
Story: Šta vas uvek motiviše u teškim trenucima?
- U zavisnosti od toga šta je prouzrokovalo određenu teškoću, može da me motiviše unutrašnja snaga ili inat, porodica, prisustvo prijatelja, posao...
Story: Dogodi li vam se da biste nekada pobegli iz sopstvene kože?
- Često poželim da iskočim iz sopstvene kože, ali uglavnom zbog trivijalnih stvari koje me izluđuju. Nikako da naučim kako da se iskontrolišem. Uzroci su razni, prostakluk i prljavština na ulici, u zdravstvenim ustanovama, neprofesionalnost, teror medija... Ima mnogo toga u zemlji Srbiji što čoveka izluđuje, a da ništa po tim pitanjima ne može da se učini. Ta bespomoćnost u meni često izaziva buru.
Story: u kojim trenucima ste najsrećnija osoba u životu i da li za sebe možete da kažete kako ste srećna žena?
- Hajde da kažem da sam ispunjena.
Story: Film Neke druge priče prikazan je na nekoliko festivala, a protekle nedelje i u Beogradu. Jeste li zadovoljni?
- Ovo ostvarenje je imalo zanimljiv festivalski život, pa iako nisam neko ko ide po festivalima, s Nekim drugim pričama bila sam prvo u Novom Sadu, zatim u Taormini na Siciliji, potom i u Puli jer sam imala želju da se poklonim u Pulskoj areni, o čijoj sam atmosferi mnogo slušala. Bilo je zaista lepo, Sergej Trifunović i ja smo dobili divan aplauz, ali na kraju meni je ipak lepša Niška tvrđava. Ne znam zašto sam to poredila, ali to mi je bila prva asocijacija kada sam sišla sa bine.
Story: Film je sačinjen od pet različitih priča od kojih svaka potiče sa četiri različita područja bivše Jugoslavije, pa tako postoji ona iz Makedonije, Slovenije, Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine. Koliko se srpska priča razlikuje od ostalih?
- Čudno je to sa omnibusom, dok snimaš svoju priču radiš kao da je jedina i glavna, a kada sedneš da odgledaš film, vidiš da je to delić koji je neminovno porediti sa drugima. Moram priznati da sam zadovoljna našom pričom. Neke su mi se više dopale, druge manje, ali ono što je sigurno jeste to da svaka oslikava sredinu gde se dešava. Zajednička im je tema: žena, majčinstvo, smrt i novi život. U našoj priči vidite da je reč o zemlji bez sistema vrednosti i sve se zasniva na pojedincu, ličnoj inicijativi, šarmu koji je prisutan i kod ubice i kod žrtve. Na kraju ne znate kakav stav da zauzmete jer okolnosti mogu preko noći da se promene i nateraju te da postaneš nešto što si mislio da je nemoguće. U makedonskoj priči vidimo socijalni problem, u bosanskoj posleratni sindrom, u slovenačkoj jaku crkvu i sistem sa svim greškama i manama.
Story: U kakvom će vam sećanju ostati snimanje?
- Radili smo deset dana u prijedorskoj bolnici do ranih jutarnjih sati, a preko dana spavali. Bilo je hladno, ali vladala je dobra atmosfera. Sergej i ja dobro funkcionišemo u kadru, bez mnogo reči i dogovora, bilo je brzo i lako. Rediteljka Ana Marija Rosi imala je poverenje u nas i pokazala se kao dobar psiholog.
Story: Kako ste doživeli lik koji tumačite?
- U potpunosti sam mogla da se poistovetim s mojim likom, sa svim što ona proživljava, osim sa delom kada odlučuje da usmrti čoveka koji je ubio njenog muža. Moje reakcije su uvek burne, što znači suštinski bezopasne, dok je Milena koju igram mirna i opasna, a možda mi je baš zbog toga bilo provokativno da smišljam način na koji će to da uradi. I dalje mi je to najdraža scena.
Story: Partner u filmu vam je glumac Sergej Trifunović koji vas je svojevremeno na Akademiji proglasio za najlepšu glumicu. Koliko se danas družite?
- Kada se neko tako dugo i dobro zna kao Sergej i ja, nema potrebe da se viđa često kako bi imao taj osećaj prepoznavanja i razmene. Što se tiče te izjave, nisam sigurna da li je to rekao, ali znam da sam bila na nekoj njegovoj listi. Međutim, naš odnos je takav da lepota u tom smislu ne znači mnogo.
Story: Volite li da gledate sebe na velikom platnu ili to izbegavate?
- Ne, volim da odgledam neki projekat sama, bez ičijeg prisustva, jer mi je u društvu uvek neprijatno i osećam stid. To nije samo slučaj ako me neko gleda na filmu, u seriji, već to osećam i kada gledam intervju na televiziji ili ukoliko neko naglas čita šta sam rekla. Imam potrebu da se branim i nešto dodam ili vešto izigravam ravnodušnost.
Story: Pre godinu dana briljirali ste u predstavi Mačka na usijanom limenom krovu. Koliko vam je imponovalo kada vas je pozvala rediteljka Ivana Vujić da u Madlenianumu odigrate Margaret?
- Ivana me je iznenadila kada me je pozvala iz prostog razloga što pre toga nismo radile zajedno. I onda odjednom poziv i uloga Megi. Naravno da sam bila počastvovana i svi smo se trudili da napravimo nešto dobro. Pred svaku premijeru sam nervozna, uznemirena i imam isti osećaj da je moglo bolje ili drugačije... Nedavno mi je suprug rekao: Zašto se ti toliko sekiraš, ako misliš da je to – to. Pa nikad nisam izašao s neke tvoje predstave, kako onih za koje si mislila da su besmislene, tako i onih drugih za koje si tvrdila da su odlične, a da nisam čuo iste komentare.
Moni Marković
