Najistaknutija istorijska ličnost dvadesetog veka koja je obeležila živote svojih vršnjaka, ali i tek dolazećih potomaka nekadašnjih Jugoslovena, bio je maršal Josip Broz Tito. Oko njega ali, naravno, tek posle smrti 4. maja 1980. godine, isplele su se razne intrige, od toga da je na mesto jedne države došao zahvaljujući činjenici da je pripadao moćnom tajnom društvu masona, do toga da je on, u stvari, bio tajni agent ruske obaveštajne službe koji je samo nasledio dokumenta jednog nesrećnog mladića koji je početkom Drugog svetskog rata okončao svoj život negde u ruskim klisurama. Bilo kako bilo, Josip Broz je stvorio državu različitih naroda i veroispovesti koja je na sada već neverovatan način uticala na svetski poredak kakav je danas prisutan u savremenom svetu. Blagostanje koje je vladalo za njegova života, srušilo se poput kule od karata paralelno s njegovim poslednjim izdahom. Brojna pitanja iz Titovog doba i danas su nerešena, a kako vreme odmiče, njegova vladavina izgleda kao idiličan period stabilnosti, napretka i sigurnosti pa mnogi teoretičari taj period podvode pod biblijsko pripovedanje o potopu, iako je on sam, kao i komunizam, proterao Boga iz naroda jer je s njegovim dolaskom na čelo mlade FNRJ, a kasnije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, stigao novi Bog, što je on svakako i u svakom smislu bio. Nemilosrdan, diktatorski nastrojen, politički i diplomatski prefrigan, bio je nadasve voljen od strane skoro svakog pojedinca svog naroda i poštovan od one preostale manjine koja ga nije volela.
I skoro tri decenije nakon što je poslednji put primio omladinsku štafetu na Dan mladosti 25. maja, sve oko njega je nerazjašnjeno. Od činjenice kako je diplomatski napredovao: da li kao vrhunski talentovan političar ili preko brojnih postelja pažljivo biranih ćerki uticajnih ljudi, pa do toga kada je rođen i koliko dece je, zapravo, imao.
Iako su o Titovim ljubavima i naslednicima objavljene čitave biblioteke, zvanično su kao supruge bile priznate samo četiri žene: Pelagija Belousova, Herta Hes, Davorjanka Paunović i Jovanka Budisavljević. Pelagija, Davorjanka i Herta su umrle, a Jovanka i danas živi u Beogradu. Navodno je iz osamnaest vanbračnih i bračnih veza imao šesnaestoro dece: petnaestoricu sinova i jednu ćerku, od kojih je priznao i bio u kontaktu samo sa dvojicom sinova - Žarkom kojeg mu je rodila supruga Pelagija i Aleksandrom-Mišom kojeg je dobio sa Hertom.
Josip Broz je na svet došao u malom selu Kumrovcu u Hrvatskom zagorju 5, 7, ili 25. maja 1892. kao sedmo od petnaestoro dece roditelja Marije i Frančeska Broza. Nesporazum oko datuma rođenja njegovi biografi objasnili su činjenicom da je Josip za vreme svog dugogodišnjeg revolucionarnog rada bio prisiljen da se služi lažnim dokumentima pa se zbog toga zagubila istina. Osnovnu školu pohađao je u Kumrovcu od 1900. do 1905, a po njenom završetku zbog teškog stanja u porodici, bio je primoran da neko vreme odloži svoj odlazak na zanat, pa je radio kod svog ujaka u Sloveniji. Nakon toga 1907. postao je šegrt mehaničarske radionice u Sisku, a tri godine kasnije preselio se u Zagreb gde se učlanjuje u Socijaldemokratsku stranku Hrvatske i Slavonije. Ipak, 1912. bez dinara u džepu, vozom sirom otišao je u Čankov, u Češku, gde je pronašao posao u jednoj fabrici, a ubrzo potom za vreme štrajka metalskih radnika upoznaje svoju prvu ljubav, biografima dobro poznatu Marusu Novakovu, srednjoškolku, ćerku doktora opšte medicine Franje Novakova. Iako bravar, Josip se devojci i njenom ocu predstavio kao diplomirani inženjer iz siromašne Hrvatske. Prema nekim tvrdnjama, obećao joj je brak, ali zbog preseljenja kod Marusine tetke u Plzen, do koga je došlo zbog njenih problema s bivšim verenikom i njegove afere s vremešnom buržujkom Klarom, morali su da odlože venčanje, ali bolje vreme za tu prigodu nikada nije došlo. Pred ulazom u zgradu firme u kojoj je kratko bio zaposlen i danas stoji natpis: U ovoj fabrici 1912. godine radio je Josip Broz Tito, maršal Jugoslavije. U Plzenu se zaposlio u Škodi i iznajmio sobu u hotelu u koju je dovodio svoje ljubavnice, dok je njegova trudna verenica Marusa boravila kod tetke i planirala venčanje na kojem se on nije pojavio. Njihov sin Leopold, rođen marta 1913. godine, živeo je i radio kao ekonomista u Pragu, ali nikada nije bio u kontaktu s ocem. Svoju tek oformljenu porodicu Tito je napustio zbog deceniju starije trgovkinje štofova Lizi Špuner, s kojom je pobegao za Beč. Počeo je s njom da posluje i pokazao se kao dobar trgovac, a novoj ljubavnici zarađivao je velike pare. Živeo je u Lizinoj kući i spavao s njenim služavkama dok je ona bila na poslovnim putovanjima. Međutim, i od nje je pobegao kada je ostala u drugom stanju. Liza je 1914. rodila sina Hansa koji je poginuo 1943. u borbama kod Kozare, gde je bio zajedno sa svojim ocem, ali braneći interese Nemaca. Nakon ove propale veze, vratio se u Zagreb i otpočeo romansu s Terezom Štacner, bankarevom ćerkom, koju je upoznao u Beču. Kratkotrajnu romansu prekinuo je napad Austrougarske na Srbiju i Rusiju. Tito je postao redov 25. domobranskog puka kojim je komandovao blizak prijatelj Terezinog oca, pa je Broz imao povlašćen položaj. Zbog simulacije gluvoće, pošto je želeo da ga potpuno oslobode vojske, osuđen je na smrt, ali su ga, zahvaljujući uticajima Terezinog oca, ipak samo zatvorili u Petrovaradinsku tvrđavu. Pustili su ga posle dvadesetak dana i poslali da se bori u Srbiju, a zatim i u Rusiju. Terezu više nije video, iako mu je rodila blizance Paula i Gabrijelu. Ćerka je umrla posle dva meseca, a sin je živeo u Parizu, gde je projektovao mostove. Nakon što je s pukom u borbi preživeo rusku zimu, Tito je dezertirao iz vojske. Posle dugog lutanja, došao je na imanje Mihaila Sedlovskog Baćuške u selu Korutov i zaposlio se kao pomoćni radnik koji je potkivao konje. Vrlo brzo je napredovao, ali je, nažalost, zaveo i gazdinu ženu Ljusu. Baćuška ih je uhvatio na delu, Tita je ranio hicem iz kubure, a Ljusu oterao iz kuće. Iste godine ona je rodila sina Kirila koga Tito nikada nije video. Kiril je kasnije postao veterinar, ali s ocem nikada nije stupio u kontakt. S druge strane, neki istoričari tvrde da je Broz ranjen tokom ratnih sukoba na Karpatima 25. maja 1915. i da je trinaest meseci proveo u bolnici, gde je vreme prekraćivao učenjem ruskog jezika i čitanjem ruske književnosti. Postoji i treće verovanje, naime, pojedini navodi iznose činjenicu da je Josip Broz poginuo na Karpatima i da je njegovo mesto zauzeo ruski kontraobaveštajac koji je kasnije postao predsednik države. Bilo kako bilo, ranjenog Kazanovu, u bolnici u obližnjem Svijažensku, lečila je Ira Gligorijevska, s kojom se venčao po izlasku iz bolnice, 17. jula 1915. godine, što je bio njegov prvi brak koji posle nije priznavao. Živeli su u iznajmljenom stanu, a on se zaposlio kao nadzornik tehnike u bolnici. Ubrzo je upoznao Irinu prijateljicu, veterinarku Darju Andirelovu, ženu iz bogate moskovske porodice uglednih lekara. Nakon što su se rastali, Ira mu je 1915. rodila sina Serjožu koga nikada nije video, a majka je umrla na porođaju. Tada je već živeo na imanju veterinarke i vodio računa o poslovima u njenoj ergeli arapskih konja. Kada je ostala u drugom stanju, preselili su se u vilu njenih roditelja u Moskvu, ali romansa se, kao i sve dotad, rasprsla nakon njenog porođaja i dolaska sina Aleksandra na svet, koji je 1944. poginuo kao oficir Crvene armije. Međutim, Tito je već imao novu ljubav, Olju Kutinu, studentkinju ekonomije i ćerku velikog ruskog posrednika u trgovini krznom. S njom je proveo nekoliko meseci, a na zajedničkom zimovanju upoznao je Ninu Bažan iz Petrograda. S ljubavnog odmora razočarana Olja vratila se u Moskvu, a budući predsednik s novom devojkom u Petrograd. Njeni roditelji prihvatili su ga jer im je Nina objasnila da će se udati za njega. Da bi sapunica bila potpuna, Tito je Ninu varao s njenom rođenom sestrom Svetlanom. Zbog paralelnih veza i skoro istovremenih trudnoća sestara, Josip je nameravao da pobegne, ali igrom slučaja plan je osujetila vojska koja ga je uhapsila jer nije imao dokumenta pa su ga poslali u Sibir. Blizu Omska iskočio je iz voza i obreo se u ruskoj stepi. Ninu i Svetlanu više nije video. Nina mu je 1918. rodila sina Vladimira, budućeg lenjingradskog lekara, dok je Svetlana tvrdila da dete nije njegovo. U podnožju planine Han-Tengri gde žive Kirgizi naleteo je na pastire nomade, a nakon što se infiltrirao u porodicu najbogatijeg kirgiskog stočara Zalida Baldahura, osvojio je njegovu ćerku Zuhru. Naravno, ubrzo se oženio, što je bio njegov drugi nezvanični brak. Međutim, posle nekoliko meseci, jedne večeri iskrao se iz bračne postelje, a Zuhra mu je 1918. rodila zakonitog sina Kadija, koji je kao inženjer petrohemije živeo u Bakuu. U proleće iste godine Tito je zatražio je da bude primljen u Rusku komunističku partiju, a po povratku u Omsk postao je član jugoslovenske sekcije Ruske komunističke partije.
U to vreme, od milja zvani Joža zabavljao se s Pelagijom Belousovom Polkom, visokim funkcionerom među tamošnjim komunistima. Tih nekoliko meseci koliko je trajala veza s Polkom pre venčanja, zabeležena je samo jedna njegova aferica s profesorkom Anom Ivanovič. Ipak, s Pelagijom se venčao 19. juna 1919. pred matičarem, a svadbu su obavili u menzi. Iako je to bio Josipov treći brak, u njegovim biografijama Pelagija je navedena kao njegova prva zvanična supruga. Nedugo zatim revolucija je uzela maha i tada već tridesetogodišnji Broz malo se smirio s emotivnim izletima. Polka mu je rodila troje dece, prvi sin Hinko umro je osam dana nakon rođenja, a ćerkica Zlatica poživela je svega sedamnaest meseci. Neki navodi, međutim, govore da ona zapravo nije umrla i da živi u Beogradu kao penzionerka. Titov sin Žarko, rođen 1924. godine, svojevremeno oficir i narodni heroj, bio je prvo dete o kojem je Drug Stari s Pelagijom za života vodio računa.
Elem, godinu dana nakon Žarkovog rođenja, Broz se s porodicom vratio u Zagreb, ali je zbog propagande uskoro uhapšen i osuđen na sedam meseci zatvora. Nakon izlaska na slobodu, Tito ujedinjuje partiju koja je bila podeljena na različite frakcije, a 1928. organizovao je demonstracije, zbog čega je ponovo uhapšen i osuđen na pet godina robije. Početkom 1929. doveden je na izdržavanje kazne u Lepoglavu, gde se upoznao s Mošom Pijadom, koji je u to vreme bio stari i iskusni komunista. Njih dvojica su počeli da deluju zajedno na organizovanju partijskih jedinica, a iz tog perioda sačuvan je i jedan od dva Titova portreta koja je izradio poznati slikar Moša Pijade.
Po izlasku iz zatvora, smestio se kod biskupa Rozmana u Medvodama, gde je upoznao bečku studentkinju Vidu Kogej, s kojom je preko granice ilegalno došao u glavni grad Austrije. Ostavio ju je trudnu i otišao u Moskvu, a ona je završila na psihijatrijskom lečenju i ubrzo rodila sina Dimitrija, profesora muzike u Beču.
Sa svojom prvom zvanično priznatom zakonitom suprugom Pelagijom koja je preminula 1967. godine, Joža se ponovo sreo tek 1935. dok je u Moskvi pokušavao da nađe sina Žarka, koji je detinjstvo i ranu mladost proveo u ruskoj prestonici i usput bio strašno problematičan. Legende kažu da je Titov miljenik sa sinom generalnog sekretara KP Italije Palmira Toljatija, vodio maloletničku bandu Zlatni zub pa ga je otac te 1935. izvukao iz popravnog doma u SSSR-u. Do kraja Drugog svetskog rata, Žarko je živeo u Sovjetskom Savezu, borio se kao oficir Crvene armije, bio je dva puta odlikovan i teško ranjen kada je i izgubio ruku. Posle oslobođenja 1945. godine, Žarko se preselio u Jugoslaviju, gde je poveo i svoju veliku ljubav Tamaru Veger, s kojom je dve godine kasnije dobio sina Josipa-Jošku koga je Tito navodno najviše voleo, kao i 1949. ćerku Zlaticu. Žarkova deca su bila mala kada je počeo da švrlja i ponovo pokazuje svoju mangupsku prirodu, a zbog njegove afere s Terezom Kujundžić angažovana je čak i UDBA, pa Tito dugo nije govorio sa svojim sinom. Bilo kako bilo, Žarko je u braku sa Terezom 1951. dobio sina Edvarda, a samo četiri godine kasnije imao je novu suprugu Zrinku Tesu, s kojom je dobio ćerku Svetlanu. U međuvremenu, nisu mu bile nepoznate ni kafane, provodi, kao ni ostala životna zadovoljstva. Živeo je u kući u Lackovićevoj ulici na Dedinju od sovjetske vojne penzije, a od oca je nasledio vinograd u Kumrovcu. Žarko Broz je preminuo 1995. godine.
Pokušavajući da obuzda sina Žarka, Tito je u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka živeo u Moskvi i u Kominterni radio zajedno s komunističkom aktivistkinjom Elzom Gerlah, dostojanstvenom ženom s kojom se i venčao, što je bio njegov četvrti odlazak pred matičara. Tek oženjeni muž nije mogao da pobegne od sebe, pa ju je varao sa osrednjom glumicom, ali prelepom ženom Vasilisom Kovešnikov. Brak sa Elzom okončan je kada je ona uhapšena zbog sumnjive saradnje sa zapadnim agentima, a u zatvoru je 1938. rodila sina Viktora, koga su joj odmah uzeli i o njemu nikad ništa nije saznala. Iz Moskve, Tito je otišao u Pariz gde je živeo sa Žanom Koatje, udovicom pomorskog oficira, koja je iz te veze rodila sina Olivera, kasnije nuklearnog fizičara. Njegov sin je 1950. boravio u institutu Boris Kidrič u Vinči, ali nije poznato da li se susreo s ocem. Raskinuli su jer se on i njena ćerka iz prvog braka Danijela, nisu dobro slagali. Ovo je bio prvi put da ga je žena oterala od sebe. On je, međutim, brzo našao utehu u Anadolki Zuhri Reuf, trgovkinji svilom s kojom se ubrzo oženio, što je bio njegov peti brak. Ona mu je rodila sina Izeta koji je postao trgovac zlatom u Turskoj. Rastali su se zbog Zuhrine preljube, a Broz je nedugo zatim upoznao Margaritu Belini, italijansku profesorku fizike iz Peruđe. Na odmoru s Margaritom upoznao je njene poznanike, Tita i Anu. Taj Tito je bio industrijalac koji je, navodno, Josipa uveo u masone i čije je ime koristio u svom tajnom partijskom radu. Na pragu Drugog svetskog rata Margarita mu je 1939. rodila ćerku Aleksandru, a paralelno s tim Tito je postao i generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Okupacija Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu, odakle je, njegovom inicijativom, upućen proglas CK KPJ narodima Jugoslavije, u kojem se ističe odlučnost partije da u oslobodilačkom ratu ustraje u prvim redovima, u kojemu ustaje protiv potpaljivanja nacionalne mržnje i poziva radnike, seljake, omladinu, građane i sve rodoljube da se ujedine u borbi za nacionalnu nezavisnost. U drugoj polovini maja 1941. godine Tito je otišao u Beograd, odakle je pripremao dizanje ustanka i početak oslobodilačkog rata. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije formiran je 27. juna, a Tito je postao vrhovni komandant. Pod njegovim vođstvom donesena je odluka o dizanju svenarodnog ustanka. Naravno, sveopšte razaranje nimalo nije uticalo na njegov libido, na početku rata živeo je u Zagrebu sa kasnije zvanično priznatom ljubavnicom Hertom Hes, kurirkom CK KPJ. Upoznali su se 1937. u Parizu i dogovorili da se venčaju 1940, ali to se nikada nije dogodilo. Zbog njega se odrekla čak i sina Aleksandra-Miše Broza koga je rodila 1941. godine. Vrlo brzo nakon porođaja Nemci su je uhapsili u nadi da će preko nje doći do vrhovnog komandanta. Kada su je razmenili sa grupom nemačkih zatvorenika, Herta je novorođenče ostavila u zabavištu i pošla kod Tita u partizane. Godine 1943. uhapsile su je ustaše, a ona iz straha da ne otkrije nekog od partijskih drugova, reže vene i pokušava da se ubije. Više je verzija kako je Herta izvučena iz zatvora, ali nekoliko meseci nakon zatočeništva, obrela se u Jajcu, gde je shvatila da Tito već ima drugu ženu. Posle rata, udala se i rodila dve ćerke, a svog ljubavnika je, navodno, videla samo još jednom 1946. godine u njegovom predsedničkom kabinetu. Petog marta ove godine Herta je u dubokoj starosti preminula u Beogradu. Njihov zajednički sin Aleksandar-Miša Broz bio je, osim Žarka, drugi potomak kojeg je Josip priznao, a oca je video tek kao četvorogodišnjak, 1945. godine. S obzirom na to da je bio Titovo i dete ilegalke, Aleksandar-Miša je rano detinjstvo proveo na raznim adresama i s različitim porodicama. Za razliku od polubrata Žarka, oduvek je bio dobro dete, a zajedno sa Žarkovom decom Josipom i Zlaticom, svoje beogradske dane proveo je u Titovom susedstvu, gde je brigu o njima vodila jedna rođaka. Isto tako, običan i skroman život živeo je u Zagrebu, gde je studirao na Pravnom fakultetu, a njegova radna biografija pokazuje da Tito nije uticao na zaposlenje svog sina na mesto diplomate u Indoneziji. Aleksandar-Miša Broz podario je Titu unuke: Andreja i Aleksandru-Sašu Broz.
Ipak, Davorjanka-Zdenka Paunović, lični kurir vrhovnog komandanta, po mišljenju mnogih bila je najveća Titova ljubav, s kojom je zajedno dočekao kraj rata. U Foči mu je 1942. rodila sina kojem je dala ime Slaviša, a poverila ga je na čuvanje jednoj odgojiteljskoj porodici. Umrla je 1946, po zvaničnoj verziji od posledica tuberkuloze koju je zaradila još u ratu, a nezvanično se raspredaju razne intrige, navodno se nije dopadala njegovim drugovima iz partije. Na Titovo insistiranje, sahranjena je u dvorištu predsedničke rezidencije na Dedinju kako bi mogao stalno da joj odlazi na grob i da mu bude blizu. Njihov sin Slaviša koji nosi majčino prezime Paunović, navodno i danas živi i radi u Srbiji.
Posle Davorjankine smrti, Tito dugo nije bio sa ženom, pa su mu prijatelji namestili opersku pevačicu Zinku Kunc. Umetnici se dopalo da bude maršalova supruga, pa se preselila kod njega, ali ubrzo je shvatila da do venčanja neće doći. Posle jednog gostovanja u Metropoliten operi, jednostavno mu se više nikad nije vratila. Budući da mu je još jedna veza propala, Tito je postao blizak s trideset dve godine mlađom Srpkinjom Jovankom Budisavljević, saradnicom koja je bila obučavana u Rusiji da se brine o njegovoj bezbednosti i komforu. Iako su se poznavali još od 1945, nisu se simpatisali, ali kada se ljubav rasplamsala, venčali su se 1952. godine i bili u braku do njegove smrti, 4. maja 1980. godine. Jovanka je u to vreme imala čin majora JNA, a Tito ju je zvao Mala Ličanka. Za razliku od svojih prethodnica, ona je imala i političke ambicije. Tvrdi se da je na Desetom kongresu SKJ 1974. godine zatražila da bude primljena u sam rukovodeći vrh partije, verovatno da bi se pobrinula za to ko će naslediti njenog ostarelog supruga. Tito je po kratkom postupku blokirao Jovankin samovoljni poduhvat, ali onda je ona, doslovno preko noći, nestala iz maršalovog života. Naime, Jovanka i Josip Broz od 1977. godine nisu živeli zajedno, iako on nikada nije izgovorio ništa što bi moglo da bude protumačeno kao animozitet prema njoj. Tokom Titove bolesti, kada su mu zbog progresivnog dijabetesa amputirali nogu, Jovanka ga je posećivala u bolnici, a na sahrani se pojavila na mestu koje joj je kao maršalovoj udovici i pripadalo. Samo nekoliko meseci kasnije, počela je i njena odiseja: naloženo joj je da se hitno iseli iz Brozove rezidencije u Užičkoj 15, pri čemu je smela da ponese samo lične stvari, ali ne i nakit i druge dragocenosti koje su joj pripadale. Smeštena je u jedan deo kuće na Dedinju u kojoj su njih dvoje nekad primali svoje goste iz inostranstva, ponuđena joj je penzija, imala je pravo da koristi kola sa šoferom, dok su o kući brinuli domaćica i baštovan. Uzimajući u obzir sve činjenice, Jovanka Broz je poslednjih trideset godina u tajnom kućnom pritvoru i nema za javnost, da li svojom ili voljom drugih, nikada se za tri decenije nije saznalo.
Razvojni politički put Josipa Broza intezivno je počeo u Drugom svetskom ratu, 19. novembra 1944. predsedništvo AVNOJ-a proglasilo ga je narodnim herojem Jugoslavije. Ratne operacije završile su se 15. maja 1945, a on je ujedno bio jedini vrhovni komandant koji je svoje borce lično vodio u bitku, čak je i ranjen na Sutjesci u junu 1943. godine. Nakon završetka rata, prvo je postao predsednik vlade i ministar odbrane, a kasnije i predsednik. Nova država je pod Titovim vođstvom postala deo Istočnog bloka i u njoj je uveden komunizam kao službena ideologija, ali i zabranjen rad svih stranaka osim KPJ. Krajem četrdesetih, postepeno je došlo do zahlađenja odnosa između Tita i Staljina, a odnosi sa Sovjetskim Savezom nisu normalizovani sve do Staljinove smrti. U tom periodu otvoren je zloglasni zatvor Goli otok u kome se voljeni predsednik obračunavao sa Staljinovim pristalicama. Titovu politiku neutralnosti u Hladnom ratu usvojile su mnoge novostvorene države Trećeg sveta, pa je on u tome prepoznao mogućnost za stvaranje novog saveza koji je nazvan Pokret nesvrstanih. Prva konferencija ovog saveza održana je 1961. godine u Beogradu. Skupština SFRJ 16. maja 1974. izabrala ga je za doživotnog predsednika Republike, a potom i za doživotnog predsednika Saveza komunista Jugoslavije.
Umro je 4. maja 1980. u petnaest sati i pet minuta usled otkazivanja rada bubrega na Kliničko-bolničkom centru u Ljubljani, a sahranjen je prema sopstvenoj želji 8. maja 1980. u Kući cveća na Dedinju. Na njegovoj sahrani bilo je prisutno 209 delegacija iz 127 država sveta, a Titov pogreb bio je zvanično najposećeniji poslednji ispraćaj nekog državnika u prošlom veku, što dovoljno govori o njegovom uticaju koji je imao u svetu i vremenu u kome je živeo.
Tito je za života u SFRJ stvorio kult ličnosti i tokom njegove vladavine bilo je nemoguće da imate bilo kakvo kritičko mišljenje o bilo kom aspektu njegovog života i politike, odnosno da razlučite stvarne činjenice od službene propagande. To je nakon njegove smrti, a pogotovo posle raspada SFRJ, dovelo do reakcije u vidu tretiranja Broza kao najvećeg zločinca u istoriji, odnosno negiranja službenih podataka u korist raznih mitova i urbanih legendi, često i onih najapsurdnijih.
ANTRFILE
ELITISTIČKI MARŠALOVI DANI
Drug Stari je ljubio najlepše
Nakon nezvaničnog rastanka s Jovankom, Tito je sreo svoju navodnu veliku ljubav, opersku pevačicu Gertrudu Munitić, s kojom se tajno sastajao u Beogradu. Ova afera dospela je u medije i nastao je opšti skandal, zbog čega je on odlučio da svoje ljubavnice ubuduće vodi samo u velelepnu vilu na Brionima. Javna je tajna da je jedno vreme imao ljubavnu aferu sa Sofijom Loren, koja mu je bila čest gost na Hrvatskom primorju, a osim nje, prelepom zdanju nisu odolele ni Elizabet Tejlor, Đina Lolobriđida, Džozefina Bejker, kao ni sestra kraljice Elizabet, princeza Margaret.
Osim što su ga pripadnice lepšeg pola širom sveta naprosto obožavale, Tito je bio rado viđen gost, ali i domaćin najvišim državnicima i moćnicima onog vremena. Često je putovao u Ameriku, gde se sastajao sa predsednicima SAD. Prvu zvaničnu posetu Tito je, na poziv predsednika Džona Kenedija, obavio u oktobru 1963. godine jer je prvi čovek Amerike bio zainteresovan da se sastane s uglednim državnikom, jednim od začetnika politike miroljubive koegzistencije i nesvrstanosti. Kenedijev naslednik Ričard Nikson prvi je predsednik SAD koji je na Titov poziv doputovao u Beograd. On mu je ubrzo uzvratio posetu, a Nikson je pozdravnom govoru rekao: Ovo je lider koji ima svoju boju, smisao za humor i sjajno pamćenje. On je izvrstan sudija ljudskih karaktera i on se nas, Amerikanaca, ne boji. U slavu dobrih odnosa, Beograd su posetila i trojica astronauta koji su sleteli na Mesec: Edvard Oldrin, Majkl Kolins i Nil Armstrong, a osim njih, Tito se često susretao s kraljicom Elizabetom i ujedno bio prvi komunistički vođa kojeg je engleska kraljevska porodica ugostila na dvoru.
Moni Marković
