Imitirale su je i Beograđanke i Zagrepčanke: Dok je glumica vodila tajnu bitku, podelila je ČITAVU PRIČU o svom životu

Životna priča legendarne Stanislave Pešić počela je nadomak Beograda, a ona od samog početka nije bila tipična i obična devojka

Serija "Pozorište u kući" obeležila je jednu eru jugoslovenske televizije, a među omiljenim likovima bila je šarmantna Olga Petrović, koju je igrala Stanislava Pešić, jedna od najvoljenijih glumica Jugoslavije.

Da je još uvek među nama, ona bi danas proslavila 82. rođendan, ali nas je, nažalost, napustila prerano, vrlo mlada.

Stanislava Pešić došla je na svet u Grockoj, 7. juna 1941. godine, koja je za Jugoslaviju bila prva ratna tokom Drugog svetskog rata. Veoma mlada je shvatila da je njen poziv gluma, te je upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i uskoro postala deo ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu.

Zanimljivo je, međutim, da je Akademiju pokušala da upiše dok je još pohađala gimnaziju, ali je njena majka krišom zamolila komisiju da je odbije.

Rođena je u uglednoj porodici: otac joj je bio zamenik javnog gradskog tužioca, dok je njena majka bila profesorka francuskog jezika, a Stanislava je priznavala da se nije uvek ponašala u skladu s time kako se od nje očekivalo. Za razliku od mladih dama njenog vremena, ona je bila fizički aktivna, prgava i uvek spremna za okršaj.

– Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma – istakla je jednom prilikom.

 

Uprkos tome što su joj roditelji bili na glasu kao uspešni i ljudi za primer, njena porodica nije bila imućna. Zbog toga su Pešići oskudevali, a Stanislava je priznala da nekada stigela nemaštine.

– Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med – napisala je glumica u knjizi "Devetnaest društvenih igara".

Međutim, da bi i oni imali osećaj da jedu med, baka je učinila nešto dirljivo.

– Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i izdaleka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: "Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba!" Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla:  "Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo!" A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le "me­da i hle­ba"... – prisetila se glumica.

Stanislava Pešić prvi put je na daske koje život znače stala na audi­ci­ji za omla­din­sko po­zo­ri­šte i us­pe­la, kada je pred žirijem, u kome su bili Vesna Belogrlić i Ljuba Tadić, govorila "Spaljenu pesmu" i monolog majke iz "Svetog pla­me­na" So­mer­se­ta Mo­ma. Legendarni Tadić ju je na to pitao zna li ona nešto smešno, a Stanislava je priznala da ne zna. Potom je – pustila suze.

 

Da bi joj pomogao, glumac je počeo da joj nabraja sve veselo čega je mogao da se seti.

– I dok sam pla­ka­la, on mi je na­bra­jao na­slo­ve sme­šnih pe­sa­ma, sve do­tle dok ni­sam re­kla da znam "Otac i sin" Đu­re Jak­ši­ća. Mu­ca­la sam, po­gre­šno na­gla­ša­va­la re­či. Ipak, on je re­kao: "Bra­vo, bra­vo!" Ali ta pe­sma ni­je smešna, ne­go tu­žna! I za sve to vre­me ja sam je­ca­la – napisala je.

Potom je ušla i u svet filma, kada je igrala u "Snovima od vetra" Kokana Rakonjca iz 1958. godine. Zatim je dobila ulogu u "Diližansi snova" Soje Jovanović, do je prvu važniju rolu dobila nekoliko godina kasnije. U pitanju je bila Saša u "Pesmi" reditelja Radoša Novakovića iz 1961, inače ostvarenju zasnovanom na istoimenom romanu Oskara Daviča. Za ulogu Saše nagrađena je na Filmskom festivalu u Puli, posle čega su se nizale uloge u filmovima "Medaljon sa tri srca", "Pravo stanje stvari", "Štićenik", "Kuda posle kiše", "Tri sata za ljubav", "Bog je umro uzalud"... Radila je i kao voditeljka dečijeg programa, a s velikim uspehom je nastupala u pozorištu.

 

Šira jugoslovenska publika ju je, međutim, upamtila kao Olgu u "Pozorištu u kući", a njena popularnost bila je ogromna. Postala je svojevrstan idol širom stare države. Stanislava Pešić sećala se toga s radošću.

– Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Skoplju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­ne (prim. aut. Lji­lja­ne La­šić) – prisetila se ona.

Ona je bila svesna svoje popularnosti i nije joj smetala znatiželja javnosti jer je ona značila da ju je publika dobro upamtila i zavolela.

– Kada vas ljudi znaju i prepoznaju na ulici u svakom momentu, sigurno da jeste neki deo privatnosti izgubljen. Međutim, kada se opredeljujete za ovu vrstu profesije, vi na to unapred računate. Ja bih bila jako nesrećna da nisam izgubila taj deo privatnosti jer bi to značilo da me ljudi nisu zapamtili i da nisam uspela. Kada publika nekog zavoli i prihvati, mora ga i prepoznavati. Glumci koji se žale na to da ih prepoznaje publika mislim da nisu iskreni, jer je najgore kada vas ne zapamte, ne zavole i ne znaju – jednostavno je objasnila.

Glumica je postala majka dvojice sinova: najpre je s vajarom Slavoljubom Vavom Stankovićem dobila sina Peru, a potom s kompozitorom Vojislavom Vokijem Kostićem sina Ivana, koji je, inače, bio u braku s glumicom Vanjom Ejdus.

Sestra veličanstvene Stanislave Pešić je, inače, sociološkinja i bivša političarka Vesna Pešić, koja se pre nekoliko godina zahvalila svima koji ne daju da uspomena na "njenu prekrasnu sestru" ode u zaborav.

 

Poslednje godine života provela je boreći se protiv kancera, a tokom lečenja je pisala memoare "Devetnaest društvenih igara". Prisećala se svog života u kome je, kako je jednom napisala, "sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša".

Ovaj svet je napustila i otišla u legendu u 57. godini 20. novembra 1997. godine, u Beogradu.

Kako je o njoj tada napisao slavni teatrolog Jovan Ćirilov, Stanislava Pešić je "namerno gajila kod se­be ne­ku vr­stu na­iv­no­sti", koju je on uvek shvata kao "či­sto­tu nje­nog po­gle­da na svet".

 

– Spa­da­la je u ra­do­sne lič­no­sti. Ta­kva je bi­la u naj­lep­šim go­di­na­ma ži­vo­ta, a ista ta­kva u go­di­na­ma pra­šta­nja od ži­vo­ta – zapisao je on, između ostalog.