Proteklih meseci imali smo više prilika da na društvenim mrežama pročitamo komentare koji pokazuju nešto neverovatno: nije malo ljudi kojima je prva reakcija na vest da je neka žena silovana "Ona je kriva".
Pre nekoliko godina, u Briselu je održana izložba "Šta ste nosili", a postavku su činili odevni predmeti koje su žrtve silovanja imale na sebi u trenutku napada. Cilj izložbe bio je da se razbije mit da žrtve nose provokativnu odeću i da time zapravo provociraju napadača, što je česta reakcija na vesti o silovanju u različitim krajevima sveta. Kao što smo videli, među eksponatima našle su se široke trenerke, pidžame, majica "Moj mali poni"... Odevni predmeti kakvi se mogu videti svakog dana, svude, kakve možda nosite baš vi dok čitate ovaj članak.
Sve to je, ipak, zanimljivost jer, a suludo je što to uopšte treba objašnjavati — čak i da osoba izađe iz kuće kao od majke rođena, niko nema prava da je dotakne ako ona to ne želi.
Bez obzira na to kako smo obučene, "ne" znači "ne". Bez obzira na to koliko smo popile, "ne" znači "ne". Bez obzira na to poznajemo li napadača i jesmo li mu ranije pokazali simpatije, "ne" znači "ne". I kada neko "ne" protumači kao "da", krivac je — suludo je što to uopšte treba objašnjavati — samo on.
NE PROPUSTITE
Ipak, kada se u medijima pojavi vest da je neko, a najčešće takve reakcije izazovu žene-žrtve, silovan, u komentarima se često može pročitati da je reč o osobi koja se provokativno oblači, dovodi se u pitanje šta je tražila na određenom mestu u određeno vreme, zašto je ušla u nečiji automobil... i izvodi zaključak da je žrtva kriva što je do silovanja ili seksualnog uznemiravanja uopšte došlo.
Pre dve godine, u listu Psychology of Women Quarterly, objavljeni su rezultati istraživanja koja su pokazala nešto iznenađujuće i gotovo bizarno: okrivljavanje žrtve za seksualni napad povezano je s empatijom prema muškom izvršiocu.
U studiji na čijem je čela bila dr Renata Bonđorno, psihološkinja britanskog Univerziteta u Ekseteru, sprovedena su dva eksperimenta u okviru kojih je istraživan uticaj empatije prema ženi-žrtvi i muškarcu-izvršiocu na to kako će ljudi različitog pola videti krivca.
Prvi eksperiment podrazumevao je da se učesnicima predoči situacija u kojoj student seksualno uznemirava studentkinju. Hipotetička studenktinja opisala je ozbiljne napade od strane kolege, koji su se ponavljali, a nakon čitanja učesnici su odgovarali na pitanja o sopstvenim reakcijama. Utvrđeno je da je veća verovatnoća da će muškarci kriviti ženu-žrtvu nego što će to činiti žene, a zaključak tima psihologa jeste da muškarci imaju više saosećanja prema muškarcu-izvršiocu. Ipak, iznenađujući je podatak da su muškarci i žene bili jednako empatični prema žrtvi, s tim što su muškarci češće saosećali i sa izvršiocem, što je, prema zaključku istraživača, dovelo do toga da žrtvu okrive za napad.
Eksperiment je potom ponovljen na drugačiji način: pročitan je tekst o zlostavljanju studentkinje, a potom su istraživači pitali učesnike da napišu ono što su čuli iz perspektive jednog od likova iz priče. Oni koji su odabrali da pišu s tačke gledišta napadača su, ispostavilo se, bili oni koji su uglavnom krivili žrtvu za napad. Zašto? Ponovo, zbog saosećanja s njim.
Kako je dr Bonđorno istakla, nije joj poznato da se neki tim ranije bavio negativnim aspektima empatije.
NE PROPUSTITE
— Većina istraživanja se fokusira na pretpostavljene koristi empatiji i probleme koji nastaju kada nje nema — rekla je ona.
Kako je tim koji stoji iza ove studije objasnio, umesto da povećamo empatiju prema ženama, pre bi trebalo uticati na to da se smanji empatija prema izvršiocu. Dr Bonđorno i njeni saradnici napomenuli su da je neprimereno to što mediji pri izveštavanju o slučajevima silovanja ističu profesionalna dostignuća silovatelja ili se fokusiraju na to da će optužbe negativno uticati na život muškarca.
Oni su napomenuli da se njihovo istraživanje bavi hipotetičkim slučajem u kojem je žena žrtva, a muškarac napadač. Iako je to najčešći vid seksualnog nasilja, nije malo situacija u kojima je muškarac napadnut, a žrtva izvršilac ili da su oboje istog pola, zbog čega je neophodno još istraživanja kako se empatija "ponaša" u različitim slučajevima.
Neka ranija istraživanja pokazala su da okrivljavanje žrtve može poticati od naše želje da svet vidimo kao bezbedno i pravedno mesto. Takozvana hipoteza o pravednom svetu je kognitivna pristrasnost, zabluda zbog koje verujemo da će i drugi ljudi doneti ispravne odluke i da će svako biti kažnjen. Jedan od banalnijih primera je situacija u kojoj čujemo provalnika u susednom stanu i pomislimo da je komšija sigurno zaboravio da zaključa vrata — i sam je, dakle, na neki način kriv za ono što mu se dogodilo i biće kažnjen. Zato je mnogima lakše i bezbednije da poveruju da je žrtva na neki način učestvovala u napadu koji je doživela.
Šta god bio slučaj, jedno — suludo je što to uopšte treba objašnjavati — mora da bude jasno: žrtva nije i ne može da bude kriva nakon što su njeno odbijanje, "ne", plač, fizička odbrana ignorisani. Okrivljavanje žrtve nije — suludo je što to uopšte treba objašnjavati — prihvatljivo. Štaviše, jedan su od glavnih razloga zašto mnoge žrtve ćute.
NE PROPUSTITE
