icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

(ne)očekivane reakcije

"ŠTA JE ČEKALA DO SAD? ZAŠTO NIJE PRIJAVILA RANIJE?" Zbog čega žrtve silovanja GODINAMA ćute o traumi koju su doživele?

Podeli:

Svaki put kada žrtva seksualnog napada istupi i javno progovori, na društvenim mrežama provejava isto pitanje — zašto sad

foto: Nemanja Nikolić
foto: Nemanja Nikolić

Društvo traži savršenu žrtvu.

 

Napad se dogodio usred bela dana, na javnom mestu. Pravo s mesta napada, ona je produžila u policiju i imala vidne dokaze u vidu krvarenja, modrica i, normalno, tragova da se branila — DNK silovatelja ispod noktiju, punu šaku njegove počupane kose, semenu tečnost u oskrnavljenom telu. Čitav događaj snimile su najmanje tri kamere, iz različitih uglova. U pitanju je, uz to, osoba s kojom većina može da se identfikuje bez previše poteškoća i, samim tim, bude empatičnija.

 

Postoji, međutim, jedan ogroman problem u ovakvom scenariju: verovatnoća da će se on dogoditi gotovo je ravna nuli.

 

Ne postoji savršena žrtva.

 

 

U jeku uznemirujućih optužbi protiv holivudskog producenta Harvija Vajnstina,kojeg su za seksualno nasilje optužile desetine žena, pitanje koje se moglo čuti na gotovo svim jezicima sveta glasilo je — zašto sada. Zašto su čekale pet, deset, petnaest, dvadeset godina da kažu da su ponižavane, iskorišćavane, dodirivane, silovane? Zašto su nastavile da rade na njegovim projektima? Zato što je sve to mnogo komplikovanije od nečega što pojedinac misli na osnovu svog iskustva, svoje pozadine, svog načina razmišljanja, sistema vrednosti, svog vaspitanja, svoje okoline.

 

Žrtva obično nije onakva kakvom je zamišljaju oni koji očekuju "savršenu", kao što ni sam silovatelj nije uvek manijak koji nasumično nasred ulice priđe devojci s leđa. Zapravo, uglavnom i nije. Daleko češće to je neko koga žrtva poznaje. Silovatelj je predator — proračunat, hladan, bez sposobnosti za empatiju, on pažljivo bira na koga će se ustremiti, vreba, čeka, a iz nekih odurnih ispovesti saznajemo da nekad godinama priprema teren i okolnosti za napad. Prema podacima američkog Nacionalnog resursnog centra za seksualno nasilje, više od polovine žena-žrtava (51%) doživelo je napad od strane svog partnera, a 40,8 odsto od strane poznanika. Kod muškaraca su brojke nešto drugačije: 52,4 procenta napastvovali su poznanici, dok je 15,1 odsto žrtava doživelo napad od neznanca. Pored toga što se napad služi tipičnim predatorskim taktikama, on se, naročito kad bira mlađe žrtve, približava na način koji ne podrazumeva fizičku silu. On je prevrtljiv, on ucenjuje, on preti, on manipuliše, on neretko iskorišćava položaj, činjenicu da je nešto poput roditeljske figure ili osoba od poverenja.

 

Prema istraživanju američke Komisije za jednake mogućnosti zapošljavanja, kada je reč o seksualnom zlostavljanju na poslu, žrtve se nakon napada trude da "izbegavaju napadača, negiraju ili umanjuju težinu situacije ili pokušavaju da ignorišu, zaborave ili trpe", dok je najređa reakcija prijava nadležnima.

 

depresija, žena u depresiji
foto: Shutterstock

Prvi razlog za to što žrtva ne ispriča svoje iskustvo je, očekivano, osećaj srama. On proizilazi iz slike o samom sebi i gubitka samopoštovanja i usko je povezan s kršenjem normi i običaja, a kao i svaki drugi mehanizam kod nekoga je izražen slabije, a kod nekoga jače. Kako je klinički psiholog Geršen Kaufman objasnio, stid je prirodna reakcija na silovanje ili zlostavljanje, jer je sam ovaj čin ponižavajući i dehumanizujući. Pored osećaja bespomoćnosti, žrtva se suočava oskrnavljeno, a neretko i samu sebe krivi za nasrtaj. Paradoksalno, neke žrtve strahuju i zbog toga kako će njihova ispovest uticati na porodicu napadača, ali i, razumljivo, na njenu porodicu. Ne pomaže ni ako je svesna da će njeni bližnji biti spremni da se fizički obračunaju sa silovateljem i, u ime osvete, završe iza rešetaka.

 

Još jedna važna stvar s kojom žrtva mora da se suoči kada odluči da progovori, čak i ako se osnaži, postane svesna težine situacije u kojoj se našla i da je jedini krivac nasilnik, jeste sredina, čiji se deo postavlja kao ogledalo njenih najdubljih sumnji, strahova, dilema i nesigurnosti. Situacija je posebno teška ako je silovatelj ugledna ličnost, neko ko je cenjen u svom poslu, a sve je još složenije kada je u pitanju neko ko radi s decom i s kim većina ima pozitivno iskustvo. Ako je Milena Radulović proteklog vikenda pratila društvene mreže, mogla je, između ostalog, da naiđe na komentare toliko uvredljive, sumanute i gnusne da nisu vredni citata. U njima se izražava sumnja da glumica želi da skreni pažnju javnosti na sebe, da je, ako je do kontakta takve vrste došlo, ona njega ili želela ili je na njega pristala. Sve ono sa čime su njene koleginice iz Holivuda morale da se suoče tokom afere sa zlodelima Harvija Vajnstina. Sve ono sa čime se suočavaju žene koje na portalima čitaju o sopstvenim slučajevima. Sve ono sa čime se suočavaju žene dok prolaze kroz svoju ulicu, idu stepenicama svoje zgrade i promrmlja im se bezdušno iza leđa. Zato se odgovor na pitanje zašto silovanje i seksualno zlostavljanje nisu prijavljeni ranije uglavnom krije u samom tom pitanju — upravo zbog sumnje, zbog osude, zbog toga koliko je ljudi kojima će prva reakcija na vest o ovakvoj vrsti napastvovanja biti da sve tvrdnje odbace.

 

Žrtve zlostavljanja najčešće odluče da traže pomoć ili prijave zlostavljača tek nakon nekoliko godina, zato što se kod njih razvijaju kompleksna osećanja usled traume, osećanja krivice, sramote, zbog čega im treba dosta vremena da se izbore sa emocionalnim reakcijama i reakcijom socijalne sredine. To se naročito javlja kod mladih osoba, zbog nepotpuno razvijene ličnosti i kritičkog razmišljanja. Kod dece je to naročito prisutno, zato što oni misle da su, šta god da im se loše desi, oni krivi za to. Plaše se i osude okoline i odbacivanja, što je u našoj sredini dosta često — objašnjava za Mondo psihoterapeutkinja Tatjana Vlašković Jovićević.

 

Zato je, umesto što žrtve koje istupe društvo suoči s onim od čega su najviše strepele i zbog čega su odlagale da progovore, neophodno pružiti podršku svakoj ženi, muškarcu i detetu i skupi hrabrost da progovori o traumatičnom iskustvu.

 

Stres, Panika, Anksioznost, depresija, Tuga, žena u depresiji
foto: Shutterstock

Nakon što je glumica Milena Radulović podelila svoju priču, na društvenim mrežama oglasilo se mnogo ljudi iz sveta pozorišta i filma, a najveći odjek imala izjava dramskog pisca Nebojše Romčevića.


Kako mislite da je nemoguće da ćute? I te kako je moguće da ćute. Ćute ljudi koji se smatraju postiđenima i stigmatizovanima iako su žrtve. Ćutali su ljudi koji su preživeli logore, ćutali su i u grob sa ćutnjom odlazili svi kojima je bilo lakše da ćute nego da povedu borbu. Da li zaslužuju još jednu osudu? Upravo zbog pitanja kakvo vi postavljate — "Šta je čekala do sada" — odgovor je na pitanje zašto je čekala — napisao je on.

 

 

Inicijalizacija u toku...