Velike su razlike i kod širenja bolesti: u novoj pandemiji je veliki problem što mnoštvo zaraženih, prema nekim statistikama bi to moglo biti i 80 procenata, nema gotovo nikakvih poteškoća, ali i oni šire zarazu.
Osmog maja 1980. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) s ponosom je objavila: velike boginje su poražene. Bolest prema kojoj je i virus korone maltene beznačajni gripić više se ne širi nigde na svetu. Broj žrtava i u ovoj današnjoj pandemiji je žalostan, ali od velikih boginja je samo u 20. veku umrlo oko 300 miliona ljudi, piše Dojče vele.
Boginje – ili latinski variola su od davnina praktično značile smrtnu presudu. U nekim oblicima te bolesti je smrtnost dosezala i do 90 odsto obolelih, ali i u običnim slučajevima je to bilo oko 40 odsto. Čak i ako se bolest preživela, oboleli je do kraja života bio obeležen ružnim ožiljcima plikova na telu, a takvi su još dobro prošli: veoma lako su boginje mogle da izazovu slepilo, gubitak sluha i još mnogo toga sa čim se onda trebalo boriti ostatak života.
Mada se nameće poređenje sa virusom koji nas danas muči, zato što ni protiv jednog ni protiv drugog zapravo nema leka, razlike su ipak ogromne.
Iako definitivno nije toliko smrtonosan, virus iz porodice korone Covid-19 se lako menja. Stoga i ako se pronađe vakcina, to nije garancija da će delovati i protiv mutiranih oblika. Virus variole je jedan od najvećih uopšte poznatih virusa, a način vakcinisanja je otkriven još u prvoj polovini 19. veka. Osoba koja je jedanput vakcinisana protiv boginja, po pravilu stieče imunitet do kraja života.
Velike su razlike i kod širenja bolesti: u novoj pandemiji je veliki problem što mnoštvo zaraženih, prema nekim statistikama bi to moglo biti i 80 procenata, nema gotovo nikakvih poteškoća, ali i oni šire zarazu. Onaj ko oboli od boginja, teško da neće da bude malaksao i da ima temperaturu, pogotovo nakon što se pojave tipični plikovi po čitavom telu. Teško je reći koji od ta dva virusa je zarazniji: kao i mnogi drugi, oni se prenose kapljično. Ali, virus boginja je izdržljiviji: on veoma lako dugo ostaje aktivan – na primer i na odeći ili posteljini zaražene osobe.
Početkom 1960-ih je Svetska zdravstvena organizacija je pokrenula vakcinaciju. Donald Henderson je tada bio na čelu kampanje SZO protiv epidemije boginja i dobro se seća: “Šezdesetih i sedamdesetih smo imali pune ruke posla zbog mnoštva poplava, gladi, građanskih ratova i stotine hiljada izbeglica u raznim delovima Afrike i Azije.” Naravno da onda nije bilo mobilnih telefona i interneta, čak i obični telefoni su bili retkost. Ali, u SZO su shvatili kako se borba mora voditi koordinisano i na širokoj liniji fronta: “Mislim da je to dokaz veštine i kreativnosti međunarodnih savetnika iz oko 70 zemalja, ali i ministara i saradnika SZO kojima je uspelo nešto što se smatralo nemogućim”, konstatira Henderson.
Kroz pustinje i prašume s vakcinama u torvi
Gde god bi se zaraza pojavila, provodilo se vakcinisanje u sve širim krugovima oko epicentra zaraze. Jedina je uteha bila da je i diktatorima i demokratama, vojskovođama svih zaraćenih strana bilo jasno koliko je ta bolest smrtonosna tako da se moglo računati na saradnju. Ali i uz takvu podršku bivša čelnica SZO, Margaret Čan nas podseća kako je to zapravo bio gigantski izazov: “Vodeća uloga Svetske zdravstvene organizacije je bila važna, ali dostignuće tih razmera je na kraju zavisilo o desetinama hiljada saradnika koji su puni samopouzdanja doslovce prevalili čitavu zemaljsku kuglu, terenskim vozilima, magarcima ili ribarskim čamcima, pešice kroz prašumu ili kroz pustinje, došli do nomada u najzabačenijim predelima pa do mnoštva stanovnika slumova Azije po najgoroj žezi.”
U toj akciji koja je potrajala nešto više od desetak godina je vakcinisano 2,4 milijarde ljudi, ukupno je učestvovalo preko 200 hiljada saradnika, a sve je koštalo tek oko 300 miliona dolara – sitnica u poređenju s vojnim budžetom tadašnjih velesila. Ali, pobeda je mogla da se vidi: 1977. je zabeleženo poslednje izbijanje boginja u Somaliji – a u to doba su već neke zapadne zemlje počele čak da ukidaju obavezu da se mališani vakcinišu protiv te opake bolesti.
Treba li ga uništiti?
Koliko se zna, virus boginja danas postoji samo u laboratorijima – u američkoj kancelariji za suzbijanje zaraza CDC u Atlanti i ruskoj laboratoriji VECTOR kod Novosibirska. Nakon terorističkih napada početkom ovog stoleća se postavilo pitanje i korištenje tog virusa kao biološkog oružja jer se zapravo ne zna, imaju li i neke druge zemlje sačuvane uzorke koji bi možda mogli da padnu u krive ruke. Pogotovo zato jer vakcinisanje više nije tako rašireno, to bi mogla biti velika pretnja. Treba li možda uništiti i te preostale uzorke?
Odgovor na to je da se samo sa “živim” virusima može opet napraviti vakcina. Doduše mnoge zemlje imaju još velike zalihe vakcina: samo SAD imaju još oko 100 miliona doza, a i SZO ima spremno oko 64 miliona vakcina protiv boginja. Ali, svi se nadaju da nam to više nikad neće zatrebati.
Uspeh borbe protiv boginja je i dao krila borbi protiv drugih zaraznih bolesti, objašnjava nam Donald Hendeson: “1974. je Generalna skupština UN-prihvatila prošireni program vakcinisanja. Njegov cilj je bio decu u čitavom svetu zaštiti i od ospica, polija, difterije, magarećeg kašlja i tetanusa. Devedesetih je u tom projektu dostignuto 80 odsto pokrivenosti i time je otvoreno novo razdoblje u zaštiti javnog zdravlja”, sažima Henderson.
Ali, pogotovo u ovoj pandemiji nam mora biti jasno kako virusi i bolesti ne poznaju nacionalne i bilo kakve granice. Zato i borba protiv pandemije mora biti zajednička i čim se pojavi vakcina, ona mora biti dostupno baš svakom.
NE PROPUSTITE
