Nadmetanje među polovima staro je koliko i civilizacija, a opet, čini se da danas, dok traju ženski marševi a feminizam postaje trend širom planete, priča o snazi nežnijeg pola nikad nije bila aktuelnija. Isto važi za predstavu Pozorišta Boško Buha po tekstu Karla Goldonija Krčmarica Mirandolina, koja slavi deset godina igranja. U priči o prevejanoj krčmarici koja koristi svoje žensko lukavstvo i erotsku nadmoć da zagospodari muškarcima oko sebe, prvi put su na sceni zajedno zaigrali Katarina Žutić, kao Mirandolina i mladi Andrija Milošević. Komad pun humora, naboja, niskih, ali i plemenitih pobuda, putenosti, čežnje i senzualnih igrarija među likovima bio je i ostao spektakl za publiku, ali i za same glumce. U međuvremenu, od premijere do današnjeg dana, prošla je puna decenija. Katarina se razvela, a potom našla i novog životnog saputnika, Andrija je pred ženidbom, a opet, kad stanu na scenu, iz sebe oslobađaju ono dvoje mladih nesputanih ljudi.
Kako se osećate povodom toga što predstava koju ste napravili traje 10 godina?
Andrija: Veliki je to uspeh. Osećam ponos i radost. Svako igranje čini mi život u celini lepšim. Biti deo istorije jednog teatra daje smisao mom pozorišnom radu.
Katarina: Svi mi volimo ovu našu predstavu i uživamo da je igramo, pa nisam ni osetila da je već prošlo deset godina.
Šta se u vašim životima promenilo za to vreme?
Andrija: Uh, mnogo toga. Odbijao sam se od nemila do nedraga, kao bilijarska kugla po neravnoj čoji. Život je gurao vreme i, eto, preživeh i dobre i loše stvari. Karijera ide nekim svojim putem i mislim da mogu biti zadovoljan, a tako je i s privatnim životom, sad je nastupio mirniji period.
Katarina: Svašta se dešavalo, ipak je to dosta vremena, ali kad bih počela da nabrajam, ispunili bismo ceo broj. Bez obzira na sve ove godine, na sceni je ostalo to vreme dok traje ova predstava koja nas sve veseli.
Čini se da je ta predstava danas opet dobila na aktuelnosti zbog planetarnog obnavljanja priče o ženskim pravima i ženskoj i muškoj snazi, kako vi na to gledate?
Katarina: Tema muško-ženskih odnosa zapravo je večita, zato je i tekst opstao kroz vekove. Naša predstava bavi se suštinskim odnosima i borbom muškog i ženskog principa.
Andrija: Neprihvatanje različitosti i predrasude ubijaju nas sporo ali sigurno. Ova predstava na duhovit i jednostavan način pokazuje kako jedan muškarac i jedna žena funkcionišu u večnoj igri ljubavnog monopola.
Andrija, igrate ženomrsca ili možda pre čoveka koji se zbog nečega plaši žena pa ne želi da se prepusti emocijama. Koliko ste razumeli viteza od Ripafrate, koliko ste puta u životu saosećali s njim?
Nisam imao priliku da zamrzim ženski rod, a nemam ni nameru, jer generalno ne umem da mrzim. Nikad nisam osetio mržnju kao primarno osećanje, čak ni kad sam bio mlad i glup. Morao sam da ubedim publiku birajući sredstva koja nisam imao u ličnom iskustvu, ali u tome je lepota pozorišta i dramske igre. Kad na samom kraju moj lik u potpunosti razotkrije samog sebe i mi vidimo da je on, u stvari, usamljen čovek željan pažnje i iskrene emocije, kad padne na kolena i urlikne: Hoću malo ljubavi, ženo!, u tom momentu moj vitez i ja budemo jedno.
Nastavak intervjua pročitajte na narednoj strani...
