Nadmetanje među polovima staro je koliko i civilizacija, a opet, čini se da danas, dok traju ženski marševi a feminizam postaje trend širom planete, priča o snazi nežnijeg pola nikad nije bila aktuelnija. Isto važi za predstavu Pozorišta Boško Buha po tekstu Karla Goldonija Krčmarica Mirandolina, koja slavi deset godina igranja. U priči o prevejanoj krčmarici koja koristi svoje žensko lukavstvo i erotsku nadmoć da zagospodari muškarcima oko sebe, prvi put su na sceni zajedno zaigrali Katarina Žutić, kao Mirandolina i mladi Andrija Milošević. Komad pun humora, naboja, niskih, ali i plemenitih pobuda, putenosti, čežnje i senzualnih igrarija među likovima bio je i ostao spektakl za publiku, ali i za same glumce. U međuvremenu, od premijere do današnjeg dana, prošla je puna decenija. Katarina se razvela, a potom našla i novog životnog saputnika, Andrija je pred ženidbom, a opet, kad stanu na scenu, iz sebe oslobađaju ono dvoje mladih nesputanih ljudi.
Kako se osećate povodom toga što predstava koju ste napravili traje 10 godina?
Andrija: Veliki je to uspeh. Osećam ponos i radost. Svako igranje čini mi život u celini lepšim. Biti deo istorije jednog teatra daje smisao mom pozorišnom radu.
Katarina: Svi mi volimo ovu našu predstavu i uživamo da je igramo, pa nisam ni osetila da je već prošlo deset godina.
Šta se u vašim životima promenilo za to vreme?
Andrija: Uh, mnogo toga. Odbijao sam se od nemila do nedraga, kao bilijarska kugla po neravnoj čoji. Život je gurao vreme i, eto, preživeh i dobre i loše stvari. Karijera ide nekim svojim putem i mislim da mogu biti zadovoljan, a tako je i s privatnim životom, sad je nastupio mirniji period.
Katarina: Svašta se dešavalo, ipak je to dosta vremena, ali kad bih počela da nabrajam, ispunili bismo ceo broj. Bez obzira na sve ove godine, na sceni je ostalo to vreme dok traje ova predstava koja nas sve veseli.
Čini se da je ta predstava danas opet dobila na aktuelnosti zbog planetarnog obnavljanja priče o ženskim pravima i ženskoj i muškoj snazi, kako vi na to gledate?
Katarina: Tema muško-ženskih odnosa zapravo je večita, zato je i tekst opstao kroz vekove. Naša predstava bavi se suštinskim odnosima i borbom muškog i ženskog principa.
Andrija: Neprihvatanje različitosti i predrasude ubijaju nas sporo ali sigurno. Ova predstava na duhovit i jednostavan način pokazuje kako jedan muškarac i jedna žena funkcionišu u večnoj igri ljubavnog monopola.
Andrija, igrate ženomrsca ili možda pre čoveka koji se zbog nečega plaši žena pa ne želi da se prepusti emocijama. Koliko ste razumeli viteza od Ripafrate, koliko ste puta u životu saosećali s njim?
Nisam imao priliku da zamrzim ženski rod, a nemam ni nameru, jer generalno ne umem da mrzim. Nikad nisam osetio mržnju kao primarno osećanje, čak ni kad sam bio mlad i glup. Morao sam da ubedim publiku birajući sredstva koja nisam imao u ličnom iskustvu, ali u tome je lepota pozorišta i dramske igre. Kad na samom kraju moj lik u potpunosti razotkrije samog sebe i mi vidimo da je on, u stvari, usamljen čovek željan pažnje i iskrene emocije, kad padne na kolena i urlikne: Hoću malo ljubavi, ženo!, u tom momentu moj vitez i ja budemo jedno.
Nastavak intervjua pročitajte na narednoj strani...
Katarina, briljirali ste u ulozi žene koja koristi svoju erotsku nadmoć da manipuliše muškarcima, kako privatno gledate na takve stvari?
Mirandolina ima mnoga sredstva kojima uspeva da manipuliše, to je između ostalog i erotika, ali ja mislim da je njeno najjače oružje strategija, biranje trenutka kada će biti kuvarica, kada priprosta krčmarica, a kada će otvorenom erotikom nastupiti u cilju zavođenja ženomrsca, kome dokazuje žensku moć.
Andrija, odigrali ste mnogo predstava, ali neki tvrde da ste u ovoj ubedljivo najviše improvizovali. Sećate li se neke improvizacije posle koje ni sami niste mogli da obuzdate smeh?
Možda kad sam prvi put počeo da držim opelo onesvešćenoj Mirandolini. Bio je to šok za publiku, ali i za Kaju i mene. Teško smo se obuzdali posle toga. Bilo je tu svačega: Igor Damnjanović izvali vrata i iznese ih na proscenijum, pa kada mi Goran Jevtić održi monolog o mojoj glumi, a treba samo jednu rečenicu da izgovori, to su momenti istinske radosti.
Katarina, kako je bilo raditi sa Andrijom koji je toliko sklon improvizaciji?
Privilegija je igrati sa Andrijom. On je jedini glumac koji danas ima toliki scenski bezobrazluk u improvizacijama, a one nikad nisu neukusne i uvek se tiču teme predstave. Mislim da, kad igramo, produžavamo i sebi i publici život tim zdravim smehom. Najviše volim kada zasmejemo jedno drugo, nije se jednom desilo da sam se na neku Andrijinu glupost smejala do suza. Naša Mirandolina nikada nije ista, uvek nešto i za nas ostane neočekivano, zato je i opstala sve ove godine i mi volimo da je igramo.
Koliko je Mirandolina korisno štivo za svakodnevni život udvoje? Šta ste iz ovog teksta praktično primenjivali?
Katarina: Mogu reći da je poučna, tu su crno na belo muški i ženski princip, a ljudi se ponekad zbune i izgube u svakodnevici, pa ovo može da im složi stvari na svoje mesto.
Andrija: Teško je primenjivati literaturu. Veliki pisci sve objasne, do detalja, uzimajući u obzir iskustva ljudi koje su znali ili sopstvena, ali svaki čovek drugačije reaguje.
Andrija, ono što vam Katarina radi na sceni malo bi koji muškarac izdržao, kako vam je ipak pošlo za rukom da se kontrolišete?
Kaja je divna osoba, sjajna glumica i onda je sve lako. Kad vidite da je neko toliko otvoren, pozitivan, nasmejan i vedar, morate prigrliti to što vam nudi, tu lepotu rada i uživanje u druženju. Tako je meni Katarina dala sve najbolje od sebe što je mogla, a ja to poštujem i uzvraćam istom merom. Ona suvereno vlada temom i fantastično komunicira s publikom. Drago mi je što radimo zajedno.
Osim po repertoaru, Buha je bila poznata i po ludim žurkama nakon premijera, kako ste se proveli posle Mirandoline?
Andrija: Bilo je to ludo društvo u najdivnijem bifeu u Beogradu. Ansambl koji se voli, muzika, jedan mali prostor sa slikama iz predstava i trošnim trosedima, televizorom, šankom s lusterima koje smo voleli da zaljuljamo kada pustimo Vatrogasce glasno, da svi čuju. Zagrljaji i poljupci s dragim ljudima i umetnicima kojih više nema, šale s tehničkim sektorom, smejanje... E, to je bio bife Boška Buhe. Sada nemamo scenu niti gde da proslavimo uspehe, da se nerviramo posle loše probe, nemamo gde slavu da proslavimo, to smo uvek na sceni radili. Obećali su nam, videćemo šta će biti od toga. Sad igramo na sceni Ustanove kulture Vuk Karadžić.
Katarina: Nama je mini-žurka posle svake Mirandoline i uvek nam bude lepo i veselo
Andrija, može li čovek tek tako mirno da se oženi nakon ove predstave?
Čovek može mirno da umre, a kamoli da se oženi.
