Jedna od naših najpopularnijih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumica Svetlana Bojković (69) vratila se posle gotovo pet godina u Srbiju. Razlog njenog dugog odsustvovanja sa scene bio je to što je njen treći suprug, diplomata Slavko Kruljević, obavljao funkciju ambasadora Srbije u Finskoj.
Pred kraj 2016. par se vratio u Beograd, a već 1. februara Svetlana će zaigrati na sceni Narodnog pozorišta u kultnom Šekspirovom komadu Ričard III.
Život Svetlane Bojković, baš kao i njena glumačka karijera, uvek je bio ispunjen lepim stvarima. Ipak, bilo je tu i teških trenutaka, kao kad je umro njen prvi suprug Miloš Žutić, otac njihove ćerke Katarine, a onda, dosta kasnije, i njen drugi muž, poznati pozorišni reditelj Ljubomir Muci Draškić.
Ipak, Svetlanini bliski prijatelji, baš kao i najšira publika koja je s uživanjem gleda, nisu nikad izgubili uverenje da je reč o vedroj ženi koja uvek gleda ono što je dobro u životu, ne dajući tuzi, bolu i poteškoćama da je slome.
Ceca Bojković: Velika je odgovornost podići dete... (FOTO)
I baš s tom vedrinom, možda čak i uočljivijom nego ranije, Bojkovićeva je stigla na intervju u kafe ispod njenog stana u centru Beograda. Raspoložena za priču i šalu, uz kratki espreso, objasnila je vrlo lako da je njen pozitivan stav prema svemu što joj se dešava, jednostavno, jedino ispravno uputstvo za upotrebu života.
S: Odlazeći u Finsku, ali ovoga puta ne kao glumica, već kao supruga diplomate, radovali ste se sasvim novom načinu života koji vas je tamo čekao. Kakvo vam je bilo raspoloženje pred povratak u Srbiju?
Pravo da vam kažem, radovalo me je i to. Ostali smo, zapravo, četiri godine i osam meseci, što je nekih osam ili deset meseci duže nego što je trebalo. Na početku, dok sam se upoznavala s novim okruženjem i drugačijim situacijama u svom životu, to je bilo lepo i trajalo je, otprilike, tri godine.
Posle toga, prirodno, dolazi do rutinskog načina života i u meni se sve češće javljala misao da se vratim. Zato sam se veoma radovala što dolazim. Nisam ni razmišljala o negativnim stvarima koje ovde postoje, i još o tome ne mislim. Vidim to što se da videti, ali radujem se što sam došla kući."
S: Koliko vam je nedostajalo ćerka Katarina, nadoknađujete li to sada?
Komunicirale smo mi i preko Skajpa. Moj pogled na vaspitanje takav je da nisam htela da je opterećujem. Uvek sam polazila od toga da je bolje da se ona zaželi mene, a da se ja malo sklonim. Tako je i ostalo.
Mada, interesantno je to što se sad češće čujemo i viđamo nego kad je bila mlađa, što je možda i normalno. Pošto sam jedinica, kao što je i ona, a moja majka nikad nije radila, bila je vrlo upućena na mene, pa me je, Bog da joj dušu prosti, i gušila. Rekla sam sebi da ja neću biti takva.
Rano sam se i udala da bih što pre postala samostalna. Međutim, svejedno, ako se ne javim dva dana: Zašto se ne javljaš? Zašto nisi došla kod mene kad nisi imala predstavu? I sve tako. Dobro, ona je posle bila usamljena, ali tako je bilo i dok je tata bio živ. Zato sam odlučila da ja postupam potpuno drugačije."
S: Čini se da u svakoj situaciji gledate ono što je dobro. Dok ste bili u Helsinkiju, niste govorili o ekstremnim hladnoćama, već o predivnom umerenom letu na 25 stepeni Celzijusa...
Istina, tako gledam na stvari. Ne bi bilo pametno ovo malo vremena što imamo bacati na nerviranje i patnju."
S: Dolazili ste u Srbiju na svaka tri meseca?
Jesam, uvek kad se zaželim da vidim ćerku. Išla sam, naravno, i do pozorišta da pogledam neku predstavu, dolazila sam relativno često. A igrala sam i u tri serije koje su se u tom periodu snimale: 'Ulica lipa', 'Santa Maria della Salute' i 'Sinđelići'.
Svaki put kad bih došla, prvo bih se videla s Katarinom i, naravno, s prijateljima, jer ih imam mnogo. Beograd ima vrlo buran i dinamičan život koji u Helsinkiju ne postoji. To je jedna od stvari koje su mi nedostajale u poslednje dve godine, kao i dom. Moja kuća."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani teksta...
