S: Kako je izgledao vaš društveni život u Helsinkiju?
Ni izbliza tako živ kao ovde. Družili smo se s nekim našim finim ljudima, srpsko-finsko društvo. Naša dijaspora tamo je veoma mala, ali ima divnog sveta u mešovitim brakovima, većinom su žene Finkinje a muškarci sa ovih prostora. Svakog prvog petka u mesecu to društvo sastaje se u jednom kafeu i onda se tu ispričamo.
Naravno, posećivali smo se, oni su dolazili kod nas, mi kod njih, ali to je drugačiji sistem. Nema ove južnjačke razbarušenosti koja kod nas postoji. Stvarno je divan taj svet s kojim smo se družili, a imali smo i neka intimnija prijateljstva s ljudima iz diplomatskog kora. Ta druženja izlazila su iz okvira konvencionalnih poznanstava. Međutim, svi oni vratili su se na vreme, pre nas."
30 godina kasnije: Svetlana Bojković i Marko Nikolić o nastavku serije Bolji život (FOTO)
S: Uz vaš posao uvek ide i mnogo druženja, kako ste izdržali bez toga?
Bilo mi je dobro jer sam bila gladna čitanja. U Beogradu nikad nemam dovoljno vremena da pročitam sve što bih želela. Nakupujem knjige, pa preko leta šta sabijem u sebe - sabijem. A tamo sam uživala u tome.
Načitala sam se knjiga i knjiga, čak sam se vraćala i na neke stare naslove koje sam već čitala, na kompletnog Andrića, Tomasa Mana, na klasike poput Tolstoja, a pratila sam i ono što se sad pojavljuje na književnoj sceni, uključujući i domaće autore. U maju prošle godine stigla sam da odem u Rijeku na Međunarodni festival malih scena, gde sam bila u žiriju. Sve u svemu, zadovoljna sam što sam se vratila.
Ali, kad posle toliko vremena dođete kući, to je kao selidba. Nije to samo pakovanje tamo i raspakivanje ovde nego čovek poželi i nešto da promeni u stanu, da se oslobodi nekih stvari. I to je potrajalo. Na sreću, Katarina i Nemanja angažovali su ljude koji su okrečili stan dok mi nismo bili tu, tako da su nam skinuli jednu veliku brigu, ali svejedno. Sad smo 95 posto završili."
S: Kako to da niste ostavili cigarete?
To je ekstremno teško i za mene i za supruga, koji je baš strastveni pušač, a u ugovoru za stan pisalo je da pušenje nije dozvoljeno. Međutim, on je primetio da ne piše šta su konsekvence ako se ta zabrana prekrši. Uglavnom, pušili smo isključivo u kuhinji koja ima aspirator, otvarali prozore uprkos hladnoći, sipali sirće u posudu da izvuče miris iz vazduha, koristili sveće za duvan, obične sveće... Bilo je zaista naporno."
S: S obzirom na razlike u mentalitetu i pristupu umetnosti, koliko ste tamo pratili kulturna zbivanja?
Pratila sam ih ali jezik je najveća barijera, tako da sam išla da gledam predstave čiji tekst znam, najčešće klasiku. To što sam gledala, bilo je odlično. Recimo, videla sam Šumu Aleksandra Ostrovskog, u kojoj sam ovde igrala, Molijerovog Uobraženog bolesnika, zatim na jednoj maloj sceni Život Čaplina, koji sam takođe mogla da pratim jer znam njegov život, Šekspirov San letnje noći...
Mnogo više sam posećivala muzičke događaje, jer je taj jezik univerzalan. Muzička kultura veoma je razvijena kod njih i bukvalno svi Finci prođu kroz muzičko obrazovanje još u najmlađem uzrastu. Svako je svirao u bendu, pevao u horu, učio neki instrument... To im je nešto normalno, kao neki hobi. Zato je na muzičkim događajima, kojih baš ima dosta, uvek mnogo publike.
Balet i opera zaista su im odlični i na tom polju dosta sarađuju s Rusijom, pa gotovo uvek ima nekih gostovanja. Tu je jedini problem što je neophodno mnogo ranije rezervisati karte. Recimo, Mocartovu Čarobnu frulu nisam uopšte uspela da gledam jer je cela sezona bila rasprodata."
S: Kako ste proveli nepunih pet godina bez slave i prepoznavanja na ulici?
Uživala sam u anonimnosti. Vozila sam se tramvajem svakog dana po dva-tri puta. Ovde sigurno četrdeset, pa i više godina nisam ni ušla u gradski prevoz. Međutim, imala sam jedan intervju, već godinu dana nakon što smo došli, u njihovim najtiražnijim dnevnim novinama koje se zovu Helsinške vesti. Bio je to veliki intervju uz koji je išla i fotografija u njihovom Narodnom pozorištu.
Pošto to tamo svi čitaju, ljudi iz diplomatskog kora počeli su da me pitaju: Pa vi ste glumica? Smejala sam se u sebi misleći da se oni pitaju kakva sam ja to uopšte glumica kad sam pristala da dođem ovde na četiri godine. Ali, pošto sam često išla u Beograd da nešto radim, oni su konstatovali: A, vi snimate? misleći da možda ipak i jesam neka glumica, jer radim."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani teksta...
