Jedna od naših najpopularnijih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumica Svetlana Bojković (69) vratila se posle gotovo pet godina u Srbiju. Razlog njenog dugog odsustvovanja sa scene bio je to što je njen treći suprug, diplomata Slavko Kruljević, obavljao funkciju ambasadora Srbije u Finskoj.
Pred kraj 2016. par se vratio u Beograd, a već 1. februara Svetlana će zaigrati na sceni Narodnog pozorišta u kultnom Šekspirovom komadu Ričard III.
Život Svetlane Bojković, baš kao i njena glumačka karijera, uvek je bio ispunjen lepim stvarima. Ipak, bilo je tu i teških trenutaka, kao kad je umro njen prvi suprug Miloš Žutić, otac njihove ćerke Katarine, a onda, dosta kasnije, i njen drugi muž, poznati pozorišni reditelj Ljubomir Muci Draškić.
Ipak, Svetlanini bliski prijatelji, baš kao i najšira publika koja je s uživanjem gleda, nisu nikad izgubili uverenje da je reč o vedroj ženi koja uvek gleda ono što je dobro u životu, ne dajući tuzi, bolu i poteškoćama da je slome.
Ceca Bojković: Velika je odgovornost podići dete... (FOTO)
I baš s tom vedrinom, možda čak i uočljivijom nego ranije, Bojkovićeva je stigla na intervju u kafe ispod njenog stana u centru Beograda. Raspoložena za priču i šalu, uz kratki espreso, objasnila je vrlo lako da je njen pozitivan stav prema svemu što joj se dešava, jednostavno, jedino ispravno uputstvo za upotrebu života.
S: Odlazeći u Finsku, ali ovoga puta ne kao glumica, već kao supruga diplomate, radovali ste se sasvim novom načinu života koji vas je tamo čekao. Kakvo vam je bilo raspoloženje pred povratak u Srbiju?
Pravo da vam kažem, radovalo me je i to. Ostali smo, zapravo, četiri godine i osam meseci, što je nekih osam ili deset meseci duže nego što je trebalo. Na početku, dok sam se upoznavala s novim okruženjem i drugačijim situacijama u svom životu, to je bilo lepo i trajalo je, otprilike, tri godine.
Posle toga, prirodno, dolazi do rutinskog načina života i u meni se sve češće javljala misao da se vratim. Zato sam se veoma radovala što dolazim. Nisam ni razmišljala o negativnim stvarima koje ovde postoje, i još o tome ne mislim. Vidim to što se da videti, ali radujem se što sam došla kući."
S: Koliko vam je nedostajalo ćerka Katarina, nadoknađujete li to sada?
Komunicirale smo mi i preko Skajpa. Moj pogled na vaspitanje takav je da nisam htela da je opterećujem. Uvek sam polazila od toga da je bolje da se ona zaželi mene, a da se ja malo sklonim. Tako je i ostalo.
Mada, interesantno je to što se sad češće čujemo i viđamo nego kad je bila mlađa, što je možda i normalno. Pošto sam jedinica, kao što je i ona, a moja majka nikad nije radila, bila je vrlo upućena na mene, pa me je, Bog da joj dušu prosti, i gušila. Rekla sam sebi da ja neću biti takva.
Rano sam se i udala da bih što pre postala samostalna. Međutim, svejedno, ako se ne javim dva dana: Zašto se ne javljaš? Zašto nisi došla kod mene kad nisi imala predstavu? I sve tako. Dobro, ona je posle bila usamljena, ali tako je bilo i dok je tata bio živ. Zato sam odlučila da ja postupam potpuno drugačije."
S: Čini se da u svakoj situaciji gledate ono što je dobro. Dok ste bili u Helsinkiju, niste govorili o ekstremnim hladnoćama, već o predivnom umerenom letu na 25 stepeni Celzijusa...
Istina, tako gledam na stvari. Ne bi bilo pametno ovo malo vremena što imamo bacati na nerviranje i patnju."
S: Dolazili ste u Srbiju na svaka tri meseca?
Jesam, uvek kad se zaželim da vidim ćerku. Išla sam, naravno, i do pozorišta da pogledam neku predstavu, dolazila sam relativno često. A igrala sam i u tri serije koje su se u tom periodu snimale: 'Ulica lipa', 'Santa Maria della Salute' i 'Sinđelići'.
Svaki put kad bih došla, prvo bih se videla s Katarinom i, naravno, s prijateljima, jer ih imam mnogo. Beograd ima vrlo buran i dinamičan život koji u Helsinkiju ne postoji. To je jedna od stvari koje su mi nedostajale u poslednje dve godine, kao i dom. Moja kuća."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani teksta...
S: Kako je izgledao vaš društveni život u Helsinkiju?
Ni izbliza tako živ kao ovde. Družili smo se s nekim našim finim ljudima, srpsko-finsko društvo. Naša dijaspora tamo je veoma mala, ali ima divnog sveta u mešovitim brakovima, većinom su žene Finkinje a muškarci sa ovih prostora. Svakog prvog petka u mesecu to društvo sastaje se u jednom kafeu i onda se tu ispričamo.
Naravno, posećivali smo se, oni su dolazili kod nas, mi kod njih, ali to je drugačiji sistem. Nema ove južnjačke razbarušenosti koja kod nas postoji. Stvarno je divan taj svet s kojim smo se družili, a imali smo i neka intimnija prijateljstva s ljudima iz diplomatskog kora. Ta druženja izlazila su iz okvira konvencionalnih poznanstava. Međutim, svi oni vratili su se na vreme, pre nas."
30 godina kasnije: Svetlana Bojković i Marko Nikolić o nastavku serije Bolji život (FOTO)
S: Uz vaš posao uvek ide i mnogo druženja, kako ste izdržali bez toga?
Bilo mi je dobro jer sam bila gladna čitanja. U Beogradu nikad nemam dovoljno vremena da pročitam sve što bih želela. Nakupujem knjige, pa preko leta šta sabijem u sebe - sabijem. A tamo sam uživala u tome.
Načitala sam se knjiga i knjiga, čak sam se vraćala i na neke stare naslove koje sam već čitala, na kompletnog Andrića, Tomasa Mana, na klasike poput Tolstoja, a pratila sam i ono što se sad pojavljuje na književnoj sceni, uključujući i domaće autore. U maju prošle godine stigla sam da odem u Rijeku na Međunarodni festival malih scena, gde sam bila u žiriju. Sve u svemu, zadovoljna sam što sam se vratila.
Ali, kad posle toliko vremena dođete kući, to je kao selidba. Nije to samo pakovanje tamo i raspakivanje ovde nego čovek poželi i nešto da promeni u stanu, da se oslobodi nekih stvari. I to je potrajalo. Na sreću, Katarina i Nemanja angažovali su ljude koji su okrečili stan dok mi nismo bili tu, tako da su nam skinuli jednu veliku brigu, ali svejedno. Sad smo 95 posto završili."
S: Kako to da niste ostavili cigarete?
To je ekstremno teško i za mene i za supruga, koji je baš strastveni pušač, a u ugovoru za stan pisalo je da pušenje nije dozvoljeno. Međutim, on je primetio da ne piše šta su konsekvence ako se ta zabrana prekrši. Uglavnom, pušili smo isključivo u kuhinji koja ima aspirator, otvarali prozore uprkos hladnoći, sipali sirće u posudu da izvuče miris iz vazduha, koristili sveće za duvan, obične sveće... Bilo je zaista naporno."
S: S obzirom na razlike u mentalitetu i pristupu umetnosti, koliko ste tamo pratili kulturna zbivanja?
Pratila sam ih ali jezik je najveća barijera, tako da sam išla da gledam predstave čiji tekst znam, najčešće klasiku. To što sam gledala, bilo je odlično. Recimo, videla sam Šumu Aleksandra Ostrovskog, u kojoj sam ovde igrala, Molijerovog Uobraženog bolesnika, zatim na jednoj maloj sceni Život Čaplina, koji sam takođe mogla da pratim jer znam njegov život, Šekspirov San letnje noći...
Mnogo više sam posećivala muzičke događaje, jer je taj jezik univerzalan. Muzička kultura veoma je razvijena kod njih i bukvalno svi Finci prođu kroz muzičko obrazovanje još u najmlađem uzrastu. Svako je svirao u bendu, pevao u horu, učio neki instrument... To im je nešto normalno, kao neki hobi. Zato je na muzičkim događajima, kojih baš ima dosta, uvek mnogo publike.
Balet i opera zaista su im odlični i na tom polju dosta sarađuju s Rusijom, pa gotovo uvek ima nekih gostovanja. Tu je jedini problem što je neophodno mnogo ranije rezervisati karte. Recimo, Mocartovu Čarobnu frulu nisam uopšte uspela da gledam jer je cela sezona bila rasprodata."
S: Kako ste proveli nepunih pet godina bez slave i prepoznavanja na ulici?
Uživala sam u anonimnosti. Vozila sam se tramvajem svakog dana po dva-tri puta. Ovde sigurno četrdeset, pa i više godina nisam ni ušla u gradski prevoz. Međutim, imala sam jedan intervju, već godinu dana nakon što smo došli, u njihovim najtiražnijim dnevnim novinama koje se zovu Helsinške vesti. Bio je to veliki intervju uz koji je išla i fotografija u njihovom Narodnom pozorištu.
Pošto to tamo svi čitaju, ljudi iz diplomatskog kora počeli su da me pitaju: Pa vi ste glumica? Smejala sam se u sebi misleći da se oni pitaju kakva sam ja to uopšte glumica kad sam pristala da dođem ovde na četiri godine. Ali, pošto sam često išla u Beograd da nešto radim, oni su konstatovali: A, vi snimate? misleći da možda ipak i jesam neka glumica, jer radim."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani teksta...
S: Sećate li se tačno kad ste prvi put poželeli da ponovo stanete pred pozorišnu publiku?
Ne mogu tačno da definišem taj trenutak. Moguće je da je to čak bilo dok sam gledala neku predstavu i počela da se pitam kako bih ja rešila nešto na sceni. Ali nije me to dugo držalo. Vrlo sam prilagodljiva osoba i kad se odredim u jednom smeru, vozim tako.
Moja odluka da odem bila je potpuno čista i nisam imala dilemu, niti sam mislila da će mi gluma nedostajati. U stvari, ima i toga što sam htela sebi da dokažem da nisam zavisna od glume, bez obzira na to što je volim i što sam joj posvetila ceo život. I na to sam vrlo ponosna."
S: Kad ste sleteli avionom u Beograd, po čemu ste znali da ste kod kuće?
Znala sam to mnogo pre nego što sam poletela. I moj suprug veoma se radovao povratku."
S: Da li vam je povratak u ovaj grad probudio i neke teže uspomene? Vaš život bio je bogat uspesima i lepim trenucima, ali i teškim momentima, kao što su odlasci vaših životnih saputnika, Miloša Žutića i Ljubomira Draškića...
Naravno. Ali moram prvo da kažem da nas je i tokom mog odsustva odavde napustilo previše dragih ljudi. Bilo bi mi strašno i da sam bila ovde, ali čini mi se da mi je još strašnije što nisam. To je nekako pojačano. Kad dođem u Beograd, a tog čoveka više nema... Osobe koja je pečat ovoga grada, kao što je Dragan Nikolić. Ode i mladi Marinko Madžgalj, Milorad Mandić...
Kad nas je napustio Manda, čak sam bila ovde jer sam polomila nogu. Ali, nemam više vremena, nije ni meni mnogo ostalo od života i takva sam da to moram da racionalizujem u sebi. Da ovo što mi je ostalo kreiram na čvrstim i zdravim nogama. Možda je svaki taj bolni susret sa odlaskom bio i moje lično približavanje smrti i mentalna priprema da to nije tek tako. Svi se mi vrlo teško mirimo, ili uopšte ne mirimo, sa sopstvenim krajem."
Zbog njega joj je Finska bila dom godinama: Upoznajte supruga Cece Bojković (FOTO)
S: Ipak, izgledate življe od većine ljudi...
Nema to veze, sad i treba da sam živa. Nekako se ne dam, okrenuta sam životu, pa koliko traje nek traje. Ne znam, ima ljudi koji gaje patnju u sebi, kao što neki gaje mržnju ili tugu, ja to ne mogu."
S: Pomaže li takav pogled na život kad krenu sećanja na vaše nekadašnje velike ljubavi?
Kako da ne, naravno da pomažu. Sećam se uvek onoga što je lepo."
S: Bili ste izuzetno vezani i za kolegu Petra Kralja, kom je posvećena i izložba u Muzeju dramske umetnosti...
Da, on je bio divan. Umro je pred naš odlazak u Finsku. Kad sedim s njegovom suprugom i ćerkom, stalno ga pominjemo, kao da je tu s nama i onda se smejemo jer se setimo nekih situacija u kojima je njegov legendarni humor dolazio u prvi plan.
Družili smo se i izvan pozorišta. Kad sam ostala sama, išli smo zajedno na letovanje njegova žena, ćerka, on i ja. On je bio jedini muškarac, pa se stalno pravio da nešto nije dobro čuo ili razumeo. A u to vreme igrao je Doktora Šustera, i to maestralno, pa sam mu govorila: Pero, izađi više iz te uloge, nemoj da glumiš senilka."
S: Da li vam je neko priredio neku žurku dobrodošlice?
U više navrata, ali ja još uvek nisam to organizovala. Imala sam opravdanje što sam se raspakivala, nisam mogla da zovem goste u haos. I još se vadim na to. Ali zato sam išla po kućama. Imam divne drugarice. Tokom četiri i po godine, one su sve bile tamo kod nas, pa su nas ovde divno dočekale, serijski.
Naravno, po povratku odmah sam se bacila na pozorište, svako veče gledala sam neku predstavu, odmah sam išla u bioskop jer sam se plašila da ne prekinu da daju Ustav Republike Hrvatske. Sad su praznici prošli, pa ću navaliti dalje. A imam ponuda da radim, i pristala sam. Od 1. februara ponovo ću, posle 23 godine, stati na scenu Narodnog pozorišta u predstavi Ričard III. To me raduje, volim tu scenu.
A što je neverovatno, nikad nisam igrala Šekspira. Taj me je autor mimoišao. Kad sam bila mlada, nisam nešto čeznula ni za Ofelijom ni za Dezdemonom, nisu me zanimale te uloge. A posle, u onom periodu kad sam postala glumica srednjih godina, nije nešto ni bilo tih uloga. I evo, nikad nije kasno da bude prvi put. Kao kad sam sa pedeset godina prvi put igrala u Pužiću, pa sam rekla: Eto, debitujem sa 50 godina. Imam debi."
