Story: U poslednje vreme neprekidno putujete, i to na prilično dugim relacijama, zar nije takav život malo haotičan?
- Uglavnom sam u Los Anđelesu i Beogradu, u Rusiji nisam igrala tri godine. Tamo se, kada je reč o mom poslu, od rata dosta utanjilo tržište, ali do tog perioda baš je lepo išlo. U Los Anđelesu provodim po pola godine. Imam zelenu kartu i želim da tamo uspem. Ne bih volela da sva energija i vreme koje sam uložila propadnu, a volim i tamošnji način života.
Katarina Radivojević: Polusvet dobija na važnosti!
Story: A opet, reklo bi se da vam prija i ovdašnji. Kažu da su vam čak i uloge koje dobijate ovde, s vremenom sve bolje...
- Hvala, ali nema ih nešto mnogo otkako sam otišla u Ameriku. Nisam igrala u srpskom filmu skoro pet godina. Otišla sam tamo krajem 2010, u zimu i jedno vreme uopšte nisam dolazila. Poslednjih nekoliko godina počela sam redovno da dolazim, pa sam malo tamo, malo ovde. Vratim se zbog posla, prihvatim ponešto... Ne želim da me publika zaboravi.
Story: A gde vam je pravi dom?
- I tamo i ovde. Evo, sad sam došla u julu i planirala da se u septembru sigurno vratim u Ameriku, pa sam ostala do novembra i zato nemam garderobu za ovaj prelazni period između jeseni i zime. Nije nimalo lako, a posebno nije jeftino. Po prirodi sam vrlo dinamična i to nije opalo s godinama, već se dodatno pojačalo. Kako sam se sve više snalazila u Los Anđelesu, tako mi je bilo logičnije da vreme provodim preko bare. Nisam mogla da odlučim da se vratim i da budem samo ovde, a nisam želela ni da budem samo tamo jer sam u jednom trenutku shvatila da me narod zaboravlja. Desilo mi se da mi je čovek na kiosku rekao: Ne možemo više da te gledamo u ovim starim stvarima, hajde, kad ćeš više nešto novo da snimiš? Shvatila sam to kao ozbiljnu poruku. Dok tamo ne dobijem nešto ozbiljnije i veće, sasvim je u redu da budem i ovde prisutna, da snimim ponešto, pa da opet odem tamo. Uostalom, po prirodi sam takva da bi mi sve drugačije verovatno bilo dosadno.
Story: Čini se da ste dosta ojačali i sazreli otkad vodite ta dva paralelna života? I ljudski i glumački...
- Dobro, malo me je život prekalio... Glumice sa zrelošću, ako su zadovoljne sobom i svojim izborima, stiču unutrašnji mir. Moj profesor davno mi je govorio, a ja sam to tek nedavno shvatila, da ću onog trenutka kad budem imala mir u sebi, glumiti s mnogo jačim glumačkim sredstvima. To je možda ono što ljudi primećuju, a tu je i iskustvo dugogodišnjeg snimanja i tih silnih odigranih epizoda koje sam preturila preko glave. Serije su mi dale tu moć koncentracije da u datom trenutku, čak i ako dođem polumamurna na snimanje, što se retko kad dešava, budem fokusirana i da ništa ne može da me izbaci iz koncentracije. Plod iskustva i zrelosti.
Story: Zar to nije uspeh?
- Kako se uzme. Putovala sam neprekidno na relaciji Beograd–Zagreb i tamo sam snimala od šest ujutro do šest po podne. Svojevoljno sam napustila tu sapunicu i zaklela se da to više nikad neću raditi u životu. Tu nema milosti i sve me je u toj meri iscrpljivalo da sam imala utisak kao da radim u nekom rudniku. Tada sam, maltene, bila nervno rastrojena zbog tolikog pritiska. Producenti su znali da me zovu telefonom dok vozim od Beograda do Zagreba i da me požuruju da stignem na snimanje. Kada bi me uhvatio radar, govorili su: Nema veze, plaćamo kaznu. Posle godinu dana shvatila sam da ću prolupati ako tako nastavim. Onda sam to sve prekinula i izabrala svoj način života – da živim onako kako želim, a ne kako moram, što se i vidi na meni. Istina, imam manje novca, ali ovako sam zadovoljnija. Uostalom, nije to baš ni toliko para da mogu da kupim stan u Los Anđelesu ili Njujorku.
