Kad je pre šest godina Katarina Radivojević (37), jedna od najatraktivnijih glumica sa velikog platna i malih ekrana širom Balkanskog poluostrva, nestala sa ovdašnje glumačke scene i otišla u Los Anđeles da tamo gradi karijeru, koplja su se lomila oko toga da li će preko noći uspeti ili munjevito propasti. Naprosto, njen temperament oduvek je bio takav da je neprekidno gorela i očekivalo se da će brzo izgoreti u tako nemilosrdnom okruženju kakvo predstavlja Holivud. A Katarina je uradila upravo ono što niko od nje nije očekivao: taktično i smireno gradila je mogućnosti, a onda počela da dobija i uloge. Paralelno s tim otvorilo joj se i rusko tržište, gde je imala nekoliko prilično uspešnih projekata. Jedino gde nije snimala bila je Srbija. S obzirom na to da ovdašnja publika praktično nije birala gde će je gledati, bilo je važno samo da je vidi, mnogi su se pitali zašto od gotovog pravi veresiju. Ali, ona je, kao i uvek, terala po svom. A onda je dobila ulogu u srpskoj seriji Ubice moga oca, prvom domaćem visokobudžetnom televizijskom krimi-ostvarenju, kakvo je, pokazaće se kasnije po reakcijama najšire javnosti, ovde odavno bilo potrebno. U ulozi intrigantne javne tužiteljke Marije, Katarina se pokazala bolje nego ikad. Izgleda da joj je ovdašnja publika nedostajala jednako kao i ona njoj.
Katarina Radivojević: Zaljubljujem se u dušu s moćnim intelektom
Osim ulogama, ova lepa glumica često je privlačila pažnju i svojim slobodnim ponašanjem. Krajnje neposredna i iskrena, nije se krila ni kad se veseli ni kad tuguje. Kad bi držala čašu, nije je krila pred fotografima, a kad joj se s nekim grlilo ili ljubilo, to je i radila. Iz tog razloga o njenom emotivnom životu ispredali su se mitovi, pa su se na listi muškaraca s kojima je dovođena u vezu našla razna zvučna imena, od Gorana Bregovića, preko Benisija del Tora, pa sve do kontroverznog ruskog biznismena i opozicionara Mihaila Hodorkovskog. Dok je još bila mlada i ležala na lovorikama uspeha filma Zona Zamfirova, pokrenula se čak i priča da je imala romansu sa nekadašnjim premijerom Srbije Zoranom Živkovićem, od čega se zgrozila. Ubrzo se ispostavilo da je reč o klasičnom političkom spinu koji je pokrenut zbog njega, a ne zbog nje, a da je ona bila tek kolateralna šteta. Posle nekoliko pokušaja da razjasni kako je reč o izmišljotinama, glumica je rešila da se od ovakvih priča ubuduće brani samo svojim grlenim smehom.
Na intervju je stigla odlično raspoložena, između časova joge i plesa.
Story: U poslednje vreme neprekidno putujete, i to na prilično dugim relacijama, zar nije takav život malo haotičan?
- Uglavnom sam u Los Anđelesu i Beogradu, u Rusiji nisam igrala tri godine. Tamo se, kada je reč o mom poslu, od rata dosta utanjilo tržište, ali do tog perioda baš je lepo išlo. U Los Anđelesu provodim po pola godine. Imam zelenu kartu i želim da tamo uspem. Ne bih volela da sva energija i vreme koje sam uložila propadnu, a volim i tamošnji način života.
Katarina Radivojević: Polusvet dobija na važnosti!
Story: A opet, reklo bi se da vam prija i ovdašnji. Kažu da su vam čak i uloge koje dobijate ovde, s vremenom sve bolje...
- Hvala, ali nema ih nešto mnogo otkako sam otišla u Ameriku. Nisam igrala u srpskom filmu skoro pet godina. Otišla sam tamo krajem 2010, u zimu i jedno vreme uopšte nisam dolazila. Poslednjih nekoliko godina počela sam redovno da dolazim, pa sam malo tamo, malo ovde. Vratim se zbog posla, prihvatim ponešto... Ne želim da me publika zaboravi.
Story: A gde vam je pravi dom?
- I tamo i ovde. Evo, sad sam došla u julu i planirala da se u septembru sigurno vratim u Ameriku, pa sam ostala do novembra i zato nemam garderobu za ovaj prelazni period između jeseni i zime. Nije nimalo lako, a posebno nije jeftino. Po prirodi sam vrlo dinamična i to nije opalo s godinama, već se dodatno pojačalo. Kako sam se sve više snalazila u Los Anđelesu, tako mi je bilo logičnije da vreme provodim preko bare. Nisam mogla da odlučim da se vratim i da budem samo ovde, a nisam želela ni da budem samo tamo jer sam u jednom trenutku shvatila da me narod zaboravlja. Desilo mi se da mi je čovek na kiosku rekao: Ne možemo više da te gledamo u ovim starim stvarima, hajde, kad ćeš više nešto novo da snimiš? Shvatila sam to kao ozbiljnu poruku. Dok tamo ne dobijem nešto ozbiljnije i veće, sasvim je u redu da budem i ovde prisutna, da snimim ponešto, pa da opet odem tamo. Uostalom, po prirodi sam takva da bi mi sve drugačije verovatno bilo dosadno.
Story: Čini se da ste dosta ojačali i sazreli otkad vodite ta dva paralelna života? I ljudski i glumački...
- Dobro, malo me je život prekalio... Glumice sa zrelošću, ako su zadovoljne sobom i svojim izborima, stiču unutrašnji mir. Moj profesor davno mi je govorio, a ja sam to tek nedavno shvatila, da ću onog trenutka kad budem imala mir u sebi, glumiti s mnogo jačim glumačkim sredstvima. To je možda ono što ljudi primećuju, a tu je i iskustvo dugogodišnjeg snimanja i tih silnih odigranih epizoda koje sam preturila preko glave. Serije su mi dale tu moć koncentracije da u datom trenutku, čak i ako dođem polumamurna na snimanje, što se retko kad dešava, budem fokusirana i da ništa ne može da me izbaci iz koncentracije. Plod iskustva i zrelosti.
Story: Zar to nije uspeh?
- Kako se uzme. Putovala sam neprekidno na relaciji Beograd–Zagreb i tamo sam snimala od šest ujutro do šest po podne. Svojevoljno sam napustila tu sapunicu i zaklela se da to više nikad neću raditi u životu. Tu nema milosti i sve me je u toj meri iscrpljivalo da sam imala utisak kao da radim u nekom rudniku. Tada sam, maltene, bila nervno rastrojena zbog tolikog pritiska. Producenti su znali da me zovu telefonom dok vozim od Beograda do Zagreba i da me požuruju da stignem na snimanje. Kada bi me uhvatio radar, govorili su: Nema veze, plaćamo kaznu. Posle godinu dana shvatila sam da ću prolupati ako tako nastavim. Onda sam to sve prekinula i izabrala svoj način života – da živim onako kako želim, a ne kako moram, što se i vidi na meni. Istina, imam manje novca, ali ovako sam zadovoljnija. Uostalom, nije to baš ni toliko para da mogu da kupim stan u Los Anđelesu ili Njujorku.
Story: Jeste li zato manje temperamentni nego ranije, na onaj negativan način?
- Kao jako mlada devojka doživela sam mnogo dobrih, ali i loših stvari pa je normalno da u tim godinama nisam mogla sve to da podnesem i rešim na dobar način. Nisam nezadovoljna sobom kako sam to rešavala, ali na pogrešnim ljudima iskaljivala sam svoje nezadovoljstvo ili bes pa su trpeli i oni koji nisu bili krivi, kao kolateralna šteta. Bila sam samo haotična.
Katarina Radivojević: Sada sam mudrija i mirnija
Story: Imate li potrebu da se skrasite na jednom ili, eto, dva mesta?
- Ne znam, nekad mi se čini da sam stigla do toga, a u pojedinim trenucima da nisam. To je teško pitanje. S mojim načinom života i tim nesmirivanjem na emotivnom planu, verovatno će mi neki budući partner odrediti gde ću se skrasiti. Dokle god budem sama, ovako mi je OK.
Story: A da nije obrnuto? Da ćete, dokle god ovako živite, biti sami?
- Bez brige, ima prilika, a pravu sigurno neću propustiti! To je isto tako pitanje sopstvene zrelosti i želje da to uradim. A ima i toga da treba naći pravu osobu, a ja je još nisam pronašla.
Story: U poslednje vreme bilo je dosta priča o vašim izabranicima, pominjalo se čak i da ste u vezi sa kontroverznim ruskim biznismenom u egzilu Mihailom Hodorkovskim, koliko tu ima istine?
- Svaki put me nasmeju ta nagađanja.
Story: Poznajete li Hodorkovskog?
- Na to pitanje ne bih da odgovorim.
Story: A onaj visoki čovek s kojim su vas fotografisali ovde, u Beogradu?
- Kao i uvek, zadovoljna sam, srećna i nikad nisam sama. Ne volim da se izjašnjavam detaljnije o svom intimnom životu, i to je to.
Story: Zaista nikad niste sami?
- Kad tako nešto kažem, to ne znači da sam uvek u vezi. U poslednjih deset godina, duži su periodi u mom životu tokom kojih nisam bila u vezi nego ovi kad jesam. Ali, opet, to ne znači da sam sama. Uvek postoji neko u mojoj blizini i ja se povodom toga dobro osećam. A moja je odluka to što neću da budem u vezi. Uostalom, teško mi je da to ostvarim pošto sam i tamo i ovde.
Story: Nije li to previsoka cena slobode?
- Nije. Jedva čekam da pronađem osobu sličnu sebi i kad budem toliko srećna i zadovoljna tim izborom, ništa drugo neće mi biti važno. Stvarno u to verujem.
Story: Znači, ako ta osoba bude u Los Anđelesu, ništa od srpskih uloga?
- Verujem da će, ako se skrasim pored nekog tamo, on dolaziti sa mnom ovde. To je prvi uslov.
Story: Da niste pomalo nemarni u odnosu na sopstveni emotivni život?
- Dokle god drugi ne mare za njega, meni je odlično!
Katarina Radivojević: Stalno plaćam cenu nepristojnih ljudi
Story: Ali, kao da vas uopšte ne zanima šta će biti, već ako se nešto desi – desi se?
- Upravo tako: ako se desi, desi se. Ništa ne može na silu.
Story: Kad se pogledaju karijere naših umetnika koji su uspeli u Holivudu, reklo bi se da su, uprkos tome što su honorari u Americi mnogo veći, njihove ovdašnje uloge ipak neuporedivo bolje u odnosu na one najuspešnije koje su tamo ostvarili, zar vam se ne čini da je tako?
- Iskreno, izbegavam čak i da odem na kasting za te uloge koje mi glumci zovemo statiranje u kukuruzu. Imam velikih problema s agentima i često ih menjam upravo zbog toga što ne mogu da razumeju taj moj stav kog se držim od samog početka. Objašnjavam im da me ne ispunjava da igram levo smetalo u HBO seriji, neku lepoticu koja prolazi kroz kadar i neću zbog toga da idem na audiciju sa dvadeset prelepih manekenki. Kažem im: Ja danas ne idem na audiciju, to nije uloga kakvu želim. Koji je rezon da se namučim da dobijem neku rolu i onda ne budem zadovoljna? Zbog toga uglavnom idem na kastinge za ono što se kod njih zove recurring role, to su likovi koji se stalno pojavljuju u seriji, a nisu glavne uloge. Eto, još je nisam dobila, ali dešavalo mi se da prođem po dva ili tri kruga. Zato radim u pozorištu, gde sam igrala i glavnu ulogu.
Story: A što onda stalno menjate agente?
- Oni imaju taj pristup: To je veliki reditelj, uzmi prvo manju ulogu da te zapazi, pa te možda uzme za veću. U redu, razumem to, ne može neko da mi da ulogu kad nema pojma ko sam ja. Dođem i odradim audiciju od tri minuta i on ne zna šta sve mogu. Normalno je da za tako kratko vreme ne mogu da pokažem sve što sam pokazala ovde u brojnim filmovima i serijama. U tom smislu u pravu su kada traže da prihvatam te male izazove, da se nekome smeškam tokom snimanja, da se ludiram i budem duhovita, pa da me onda neko primeti i da mi veću ulogu. Postoji taj put, ne kažem da nije moguć, ali ja ne biram njega, već ovaj drugi. Zašto? Zato što mi se može.
Story: Pa šta ćete onda tamo?
- Nisam tamo samo zbog glume, volim taj način života. Odmaram se od ove jadne slave koju ovde imam, a od nje nemam ništa. Sve mi u Los Anđelesu prija. Nije sve u glumi, to radim od svoje jedanaeste godine i nisam je željna. Učim jezik, upoznajem nove ljude, osećam da širim svoje vidike i da sam kao osoba bogatija i bolja. Dakle, krajnji cilj nije samo dobiti ulogu u Americi, nego živeti tamo.
Story: Žalili ste se da vam stalno daju uloge stranaca zbog akcenta, jeste li to uspeli da popravite?
- Sada sam ovde bila četiri meseca i opet sve pokvarila. To stalno ide napred-nazad. Još uvek nisam ni blizu toga da u potpunosti očistim akcenat, možda sam samo blizu toga da kad govorim, ne mogu da zaključe da sam iz Istočne Evrope, pa mogu da igram i druge strankinje. Evo, poslednje što sam snimala bila je uloga Kubanke. Eto, Bog mi je dao takav izgled pa ne moram da igram samo žene iz Istočne Evrope, mogu da glumim likove u rasponu od Nemica do Latinoamerikanki.
Story: S kim se družite u Americi?
- I tamo imam društvo. Sestra mi se pre tri godine preselila sa mužem, a stekla sam i prijatelje. Neki su naši, ima i stranaca, Hrvata... Uglavnom, dovoljno ih je da se silno obradujem kad se vraćam U Los Anđeles.
Story: U odličnoj ste fizičkoj formi, kako je održavate?
- Radim kundalini jogu, to sam otkrila u Americi, pa sam nastavila ovde. To je duhovna joga i rade se duboke meditacije. Izuzetno mi prija, dosta sam se tu izbalansirala i vidim širu perspektivu svega. Ne nerviram se više zbog gluposti i ne dešava se da se oko nečega zaglavim. Vidim to na banalnom primeru: ovde kad izađem u grad, pošto ne vidim baš dobro, a ne nosim naočare, dešava mi se da ne prepoznam neke ljude, pa im se ne javim. Onda se oni silno naljute, ne shvataju da ih nisam prepoznala. Sada se svima prva javljam, jer neću da dopustim da mi to bude problem. Osim joge, idem i na ples. Opušta me, a radim i na koordinaciji i već igram sve vrste orijentalnog plesa. U Los Anđelesu otkrila sam sa svojom koreografkinjom Bojanom Aničić jednu stvar koja ovde nije postojala – tribal fusion dance.
