Story: Ema, sedimo ovde između sedam ogromnih metalnih babuški teških preko tone, o kakvom je konceptu reč?
Goran: I ja ću sad prvi put čuti o čemu se tu radi.
Ema: Evo, već neko vreme zanimaju me igra sa predmetima i njihovim značenjem, simbolizmom i idejom koja stoji iza njih. Volim da se igram s njihovim konotacijama i onim što one za nas znače. Ova ideja ima korene u današnjem planetarnom konfliktu, pošto je moja umetnost uvek vezana za aktuelnosti u svetu. Babuške sam odabrala kao igračku iz Rusije koja je postala najpopularniji suvenir, ali taj slatki predmet promenila sam u nešto što postoji kao oklop, nešto tvrdo, a ne krhko. Imaću sedam babuški, taj broj ima vrlo duboku simboliku.
Goran: A što imaju feredže?
Ema: Da bi potcrtale tenzije između Istoka i Zapada, mešavinu kultura...
Goran: Meni su bile fascinantne njene Kolijevke. Neverovatno kako najnežniji predmet za koji znamo, prvi s kojim se čovek sreće kad se rodi, dobije neki ontološki obrat...
Story: Na istom tragu bila su vaša Tri pisma iz Sarajeva...
Goran: Ona je godinu dana ranije napravila Kolijevke.
Ema: Mora biti avangarda...
Story: Gorane, i vi ste se u mladosti interesovali za likovnu umetnost?
Goran: Pošto sam dobar crtač, hteo sam da pohađam umetničku školu, a moja tetka čak je bila u nekim od tih komisija. Ali, onda je mama rekla da u nju idu samo pederi. Ona me je, naravno, odmah upisala u tehničku školu. Srećom, odatle su me izbacili jer sam napravio neki eksces, pa sam završio gimnaziju, kao sav normalan svet. Za mene je bilo nerealno da završim tehničku školu i meni su oni koji su to mogli izgledali kao nadljudi.
Story: A zar niste i vi ovladali zlatarskim zanatom?
Goran: Radio sam u zlatarskoj radionici. Ima i Ema moj nakit.
Story: Da li je Ema od vas nasledila taj talenat za manualno stvaranje?
Goran: Mi smo se prepali kad je išla da radi sama, imala je nezgodu i umalo da ostane bez ruke.
Ema: Radila sam na jednoj velikoj igli od dva i po metra. Bila sam na strugu i on mi je povukao rukavicu...
Goran: Posle toga poslali smo je u radionicu, pretprošlo leto malo je radila kod mašinbravara da nauči zanat. Sad zna da radi sa metalima.
Story: Na sreću, Ema nije morala da bude izbačena iz škole kako bi počela da se bavi svojom umetnošću?
Goran: U ono vreme, strah od gladi bio je jači od svega. Roditelji su samo mislili na to kako da im dete što brže dođe do sigurnog hleba. I onda, kad svršeni osnovac kaže – umetnička škola, roditelj ga odmah vidi gladnog uz pretpostavku da će svi umetnici završiti kao Tin Ujević. U današnje vreme deci možemo da omogućimo da rade ono što vole.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
