Story: Ipak, vi ste, uprkos preprekama, stigli do toga da radite ono što volite?
Goran: Moglo je da bude i drugačije. Na četvrtoj godini studija već sam počeo da predajem marksizam. Spasao sam se u poslednji čas.
Story: Neki tvrde da se samo jedno mesto na svetu zove dom, ali kod vas to su i Pariz i Beograd i, možda na prvom mestu, Sarajevo...
Goran: Sad je najviše u Parizu, ako računamo da je dom mesto gde mi zimi stoje kupaće gaće, a leti zimski kaput.
Ema: Volim da dođem ovde i sretnem drugačije ljude. Bez obzira na to što sam živela u Francuskoj, poznajem njihovu kulturu, tamo sam se rodila, završila škole, sve me vuče ovde, na naše područje. Ipak sam ja predodređena za sarmu i burek.
Story: Kako se snalazite sa livcima, modelarima...
Ema: Odlično!
Goran: Najsrećniji je svet zanatlija jer oni od početka do kraja vide to što rade. Nisu u nekom lancu pa da opslužuju samo neki mali deo. Uvek sam birao njihovo društvo, a radio sam u stolariji, u zlatarskoj radnji...
Story: Jeste li i vi delom zanatlija?
Goran: Kad pogledate istoriju umetnosti, većina umetnika koje bih mogao da nabrojim, radili su kao sav normalan svet, osam sati. Nema razloga za bilo kakvu aroganciju zbog toga što se zoveš umetnik. To je samo poziv. Ali, ako ne radiš osam sati, ništa od toga što je u tebi neće doći u priliku da izađe, tako da su svi imali radno vreme: slikari, pisci, kompozitori... Većina ih je imala asistente, kao što ih i ja imam, jer ne mogu sve sam da postignem. To je bilo neophodno jer su imali osećaj da je čak i tih osam sati malo da bi uradili to što žele. Verujem u radno vreme, bez obzira na to što mnogi zamišljaju umetnike kao neke ljude koji gledaju izlazak i zalazak sunca, čekaju da im muza sleti na rame... Ja verujem u osam sati rada.
Story: Kako ste, kao nekadašnji roker, stigli do takve samodiscipline?
Goran: Nisam uvek bio takav. Dok je Bijelo dugme bilo aktivno, malo sam radio. Ceo opus Dugmeta nema ni sto pesama, a toliko svaki profesionalni kompozitor u Srbiji napiše za godinu dana. A onda, kad sam u jednom trenutku bio prinuđen da radim, otkrio sam kolika lepota leži u tome. To je bilo za vreme rata, kad sam otišao u Francusku. Možda i zbog toga što je tamo lepo raditi. Napravi se pauza za ručak, kvalitetno se jede, sedite, popijete čašu vina, porazgovarate... Tako sam zavoleo rad. Sada radim od pola devet do pola pet, sa pauzom za ručak. Nikad se ne donosi neki roštilj ili pica sa strane, nego pravi ručak. Ne volim osećaj da radim u nekim vanrednim okolnostima, već da su to normalnih osam sati kao kod ostalog sveta. Nadam se da će i moja ćerka imati taj odnos prema poslu i svojih osam sati rada.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
