Na pitanje: Znate li Gorana Bregovića, svako bi odgovorio potvrdno. Ko ne zna slavnog kompozitora, lopova i žandara balkanskog zvuka, arhitektu najskupljeg štimunga, manekena životne radosti i belih odela? Ko ne zna osnivača najveće jugoslovenske rokenrol grupe Bijelo dugme i Orkestra za svadbe i sahrane, čiji hitovi već decenijama odjekuju na svim masovkama i opštenarodnim veseljima? Ko ne zna počasnog građanina desetina svetskih metropola, počasnog doktora na Šefildu, nosioca Ordena legije časti i viteza kulture i umetnosti? Ko ne zna Tajnu vezu, Radmilu M. i Kalašnjikov? Naravno, svi znaju Gorana Bregovića. Međutim, to ne bi u potpunosti bio tačan odgovor. Zapravo ga niko ne zna i to postaje jasno tek kad ga čovek vidi pored njegove ćerke Eme. Došavši u livnicu u Belom potoku, nadomak Beograda, gde Ema Bregović stvara svoje novo delo, umesto zatvorene i na rečima škrte svetske zvezde koja se ne libi ni da bude prilično oštra da bi sačuvala svoju privatnost, zatekli smo jednog finog, vedrog gospodina koji, osim što je bio veseo, duhovit i ljubazan, tokom razgovora gotovo da nije skidao pogled sa svoje ćerke. Punog oka i punog srca, pažljivo je slušao svaku njenu reč. Upravo onako kako to očevi i treba da rade.
Najzad se, umesto sa superstarom, moglo razgovarati sa čovekom.
Ema je na četvrtoj godini studija umetnosti u Nantu. Imala je već nekoliko vrlo zapaženih izložbi i njen talenat je nesporan. Lepa je, izrazito komunikativna i vedra, kako to samo mlad čovek može da bude. U njenom odnosu sa ocem nema nikakve teatralnosti, ali vidi se izražena bliskost. Jedno drugo odlično razumeju i bez izgovorene reči. Dok ona pokazuje svoj umetnički rad, on blista. Fotografiše se sa livcima i modelarom koji joj pomažu da izvede zahtevni umetnički podvig – babuške. Energična i perceptivna, Ema nastoji da svako njeno delo bude duboko društveno angažovano. Najzapaženije do sada bile su Kolijevke. U potrazi za sopstvenim korenima, iako je rođena u Francuskoj, Ema je kroz njih predstavila svoje viđenje Balkana i predanja o ovom nestalnom tlu. Tri religije, tri naroda, tri gneva i, na kraju, tri patnje inspirisale su je da napravi tri kolevke koje izazivaju jezu jer su sačinjene od bodljikave žice. Godinu dana nakon toga, njen otac počeo je da komponuje violinski koncert Tri pisma iz Sarajeva, želeći da fotografiju Kolijevki stavi na omot ovog albuma.
Dok sede u kućici od vinove loze u dvorištu livnice u Belom potoku, gde Ema privodi kraju svoju skulpturu, a zrelo grožđe visi iznad njihovih glava praveći potpuno nestvarnu scenografiju, gledajući u njihova nasmejana lica, čovek ne može da se otme utisku da bi upravo tako izgledao portret sreće kad bi ga neko naslikao.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
Story: Ema, sedimo ovde između sedam ogromnih metalnih babuški teških preko tone, o kakvom je konceptu reč?
Goran: I ja ću sad prvi put čuti o čemu se tu radi.
Ema: Evo, već neko vreme zanimaju me igra sa predmetima i njihovim značenjem, simbolizmom i idejom koja stoji iza njih. Volim da se igram s njihovim konotacijama i onim što one za nas znače. Ova ideja ima korene u današnjem planetarnom konfliktu, pošto je moja umetnost uvek vezana za aktuelnosti u svetu. Babuške sam odabrala kao igračku iz Rusije koja je postala najpopularniji suvenir, ali taj slatki predmet promenila sam u nešto što postoji kao oklop, nešto tvrdo, a ne krhko. Imaću sedam babuški, taj broj ima vrlo duboku simboliku.
Goran: A što imaju feredže?
Ema: Da bi potcrtale tenzije između Istoka i Zapada, mešavinu kultura...
Goran: Meni su bile fascinantne njene Kolijevke. Neverovatno kako najnežniji predmet za koji znamo, prvi s kojim se čovek sreće kad se rodi, dobije neki ontološki obrat...
Story: Na istom tragu bila su vaša Tri pisma iz Sarajeva...
Goran: Ona je godinu dana ranije napravila Kolijevke.
Ema: Mora biti avangarda...
Story: Gorane, i vi ste se u mladosti interesovali za likovnu umetnost?
Goran: Pošto sam dobar crtač, hteo sam da pohađam umetničku školu, a moja tetka čak je bila u nekim od tih komisija. Ali, onda je mama rekla da u nju idu samo pederi. Ona me je, naravno, odmah upisala u tehničku školu. Srećom, odatle su me izbacili jer sam napravio neki eksces, pa sam završio gimnaziju, kao sav normalan svet. Za mene je bilo nerealno da završim tehničku školu i meni su oni koji su to mogli izgledali kao nadljudi.
Story: A zar niste i vi ovladali zlatarskim zanatom?
Goran: Radio sam u zlatarskoj radionici. Ima i Ema moj nakit.
Story: Da li je Ema od vas nasledila taj talenat za manualno stvaranje?
Goran: Mi smo se prepali kad je išla da radi sama, imala je nezgodu i umalo da ostane bez ruke.
Ema: Radila sam na jednoj velikoj igli od dva i po metra. Bila sam na strugu i on mi je povukao rukavicu...
Goran: Posle toga poslali smo je u radionicu, pretprošlo leto malo je radila kod mašinbravara da nauči zanat. Sad zna da radi sa metalima.
Story: Na sreću, Ema nije morala da bude izbačena iz škole kako bi počela da se bavi svojom umetnošću?
Goran: U ono vreme, strah od gladi bio je jači od svega. Roditelji su samo mislili na to kako da im dete što brže dođe do sigurnog hleba. I onda, kad svršeni osnovac kaže – umetnička škola, roditelj ga odmah vidi gladnog uz pretpostavku da će svi umetnici završiti kao Tin Ujević. U današnje vreme deci možemo da omogućimo da rade ono što vole.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
Story: Ipak, vi ste, uprkos preprekama, stigli do toga da radite ono što volite?
Goran: Moglo je da bude i drugačije. Na četvrtoj godini studija već sam počeo da predajem marksizam. Spasao sam se u poslednji čas.
Story: Neki tvrde da se samo jedno mesto na svetu zove dom, ali kod vas to su i Pariz i Beograd i, možda na prvom mestu, Sarajevo...
Goran: Sad je najviše u Parizu, ako računamo da je dom mesto gde mi zimi stoje kupaće gaće, a leti zimski kaput.
Ema: Volim da dođem ovde i sretnem drugačije ljude. Bez obzira na to što sam živela u Francuskoj, poznajem njihovu kulturu, tamo sam se rodila, završila škole, sve me vuče ovde, na naše područje. Ipak sam ja predodređena za sarmu i burek.
Story: Kako se snalazite sa livcima, modelarima...
Ema: Odlično!
Goran: Najsrećniji je svet zanatlija jer oni od početka do kraja vide to što rade. Nisu u nekom lancu pa da opslužuju samo neki mali deo. Uvek sam birao njihovo društvo, a radio sam u stolariji, u zlatarskoj radnji...
Story: Jeste li i vi delom zanatlija?
Goran: Kad pogledate istoriju umetnosti, većina umetnika koje bih mogao da nabrojim, radili su kao sav normalan svet, osam sati. Nema razloga za bilo kakvu aroganciju zbog toga što se zoveš umetnik. To je samo poziv. Ali, ako ne radiš osam sati, ništa od toga što je u tebi neće doći u priliku da izađe, tako da su svi imali radno vreme: slikari, pisci, kompozitori... Većina ih je imala asistente, kao što ih i ja imam, jer ne mogu sve sam da postignem. To je bilo neophodno jer su imali osećaj da je čak i tih osam sati malo da bi uradili to što žele. Verujem u radno vreme, bez obzira na to što mnogi zamišljaju umetnike kao neke ljude koji gledaju izlazak i zalazak sunca, čekaju da im muza sleti na rame... Ja verujem u osam sati rada.
Story: Kako ste, kao nekadašnji roker, stigli do takve samodiscipline?
Goran: Nisam uvek bio takav. Dok je Bijelo dugme bilo aktivno, malo sam radio. Ceo opus Dugmeta nema ni sto pesama, a toliko svaki profesionalni kompozitor u Srbiji napiše za godinu dana. A onda, kad sam u jednom trenutku bio prinuđen da radim, otkrio sam kolika lepota leži u tome. To je bilo za vreme rata, kad sam otišao u Francusku. Možda i zbog toga što je tamo lepo raditi. Napravi se pauza za ručak, kvalitetno se jede, sedite, popijete čašu vina, porazgovarate... Tako sam zavoleo rad. Sada radim od pola devet do pola pet, sa pauzom za ručak. Nikad se ne donosi neki roštilj ili pica sa strane, nego pravi ručak. Ne volim osećaj da radim u nekim vanrednim okolnostima, već da su to normalnih osam sati kao kod ostalog sveta. Nadam se da će i moja ćerka imati taj odnos prema poslu i svojih osam sati rada.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
Story: Ema, idete li tim putem?
Ema: Još sam student pa je sve to drugačije, imamo časove, moramo da odgovorimo na neke zadatke, ali već sada razmišljam o tome i vidim da moram odvojiti dosta vremena za rad. Što se više radi, više se uradi i onda se lakše odabere ono što valja. Ako čekate da vam sine dobra ideja, možda ćete se baš načekati.
Story: Kako poznati i uticajni roditelji pronalaze meru u tome koliko detetu treba da pruže podrške, a koliko da ga puste da se bori samo?
Goran: Uloge majke i oca su različite. Ne znam tačno čemu služi otac, ali sve ostalo radi majka. Ona je ta koja, zapravo, vaspitava decu. Neko od roditelja mora da drži balans, jer ne znam kako bi izgledala moja kuća da smo supruga i ja na putu sto pedeset dana godišnje. Na šta bi to ličilo? Kako deca odrastaju, tako im se ukazuju razna čuda. U nekom trenutku neko čudo prevlada i roditelj oseti da dete počinje da ga sledi. Onda su roditelji verovatno tu da mu pomognu ili da mu odmognu u najboljoj nameri, što im se ponekad desi. Današnje vreme je takvo, imam prijatelje koji su u četrdesetoj rešili da se upišu na neki fakultet jer im taj prvi koji su završili nije bio po volji.
Story: Ema, da li je Goran kao uzor odigrao bitnu ulogu pri vašem izboru posla kojim ćete se baviti?
Ema: Jesam odrasla u umetničkoj porodici, jesam završila baletsku i muzičku školu, svirala sam klavir dvanaest godina i pošto sam to obavila, izabrala sam nešto što mi se stvarno dopada. Na sreću, ne bavimo se istim poslom.
Story: I Emine dve sestre išle su na balet?
Goran: Srednja je previsoka, toliko smo je mučili s tim baletom i na kraju pristali da odustane. Sa četrnaest godina visoka je 181 centimetar.
Ema: Pa nisam ni ja niska!
Goran: Nisi, ti si taman za balerinu.
Story: Uglavnom, bile ste okrenute klasici, poput baleta i klavira, a da li je nekad nekoj palo na pamet da uzme gitaru?
Ema: Naravno.
Goran: Često me tako zezaju.
Story: Kako?
Goran: Pa ono, imitiraju me.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
Story: Više puta rekli ste da ste postali stari još u svojoj mladosti, od trenutka kad su vas prvi put oslovili sa šefe. Da li ste sa takvim životnim stavom uspeli da preskočite krizu srednjih godina?
Goran: Sećam se, jednom sam kupio kožne pantalone i posle toga došao kući. Žena me je upitala: Stvarno si to uradio? Dobro, ipak je bolje nego da si pazario harli-dejvidson, jer to se najčešće radi. Eto, ja sam tu stao sa krizom srednjih godina – na kožnim pantalonama. Nisam ih oblačio mnogo, ali kad bih došao u njima, svima je bilo smešno. Tako sam završio s tom krizom.
Story: Kažu da najnestašniji muškarci dobijaju žensku decu da bi shvatili šta su radili u životu, čega ste se vi najviše plašili?
Goran: Uvek sam verovao da će nekako biti vođene Božjom rukom, kao i ja, ubeđen da su one zaslužile, a i ja, da to bude neki mali hepiend. Zasad je tako. Mada, ne znam da li je lakše sa dečacima. Moj grčki menadžer uvek kaže: Blago tebi, ti imaš devojčice, a ja sam u stalnom strahu da moj mali ne bude gej. Svi imaju svoje strahove. Ne znam, kod ćerki je verovatno najvažnije da ih učiniš samostalnim, da ne zavise od muškaraca.
Story: Ako je suditi po Emi, to vam je pošlo za rukom: izlazi na kraj sa livcima, majstorima...
Goran: Bogami, dolazila je ona i sva garava kad je učila zanat kod mašinbravara. Posle je sama kupila švajs-aparat, varila...
Story: Dobili ste brojna priznanja, jeste li nekad pomišljali da neko odbijete ili ne primite? Evo, Dilan je dosta zatezao oko Nobelove nagrade...
Goran: Eto, na kraju je ipak pristao da tamo ode. Jako mi je drago zbog njega i lepo je znati da svet ipak ide u tom pravcu, da se kreće nabolje. Reč je uvek bila vezana za muziku. Homer je govorio Ilijadu i Odiseju uz instrument koji mi danas znamo kao gusle, ali to je sad prvi put prepoznato u akademskim krugovima. Prvi put je to Nobelovom komitetu došlo iz dupeta u glavu i lepo je znati da je to moguće. Ne znam, meni su sad nagrade počele da stižu, valjda je to normalno u ovim godinama, ali nisam ih nikad imao mnogo niti sam žalio što ih nemam.
Story: Ali, vi ste i vitez...
Goran: Ma ja sam svašta, počasni građanin sto gradova, počasni doktor na Šefildu... Ali, meni je lepše da se zna kako je jedan kompozitor iz tako male kulture dobaci tako daleko. Znate li kako je došlo do tog počasnog doktorata na Šefildu?
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
Story: Kako?
Goran: Kada su me obavestili da Šefild želi da mi dodeli počasni doktorat, pitao sam otkud to. Onda su mi iz njihovog departmenta za muziku objasnili da su njihove profesore odjednom počeli da sahranjuju uz moju muziku, pa ih je to zainteresovalo da krenu da istražuju. To su mala čuda, nemoguće ih je predvideti.
Story: Vaša najveća stvaralačka raskrsnica bila je odlazak u Pariz, kad je Bijelo dugme prestalo da postoji, a vi se okrenuli muzici za drugačiju publiku. Da li i dalje verujete da muzičar treba da peva ono što svi osećaju?
Goran: Ne radi on to zato što hoće, već zato što mora. Ja komponujem. Stvaranje je posao Boga, nije moj. Tu sam samo da spojim svoja i iskustva drugih, s tim što je moj dar da od toga sintetizujem zvuk malo drugačije od ostalih, pa se to zove talenat. Nešto poput kuvara, dok on ne spremi jelo, to su obične šargarepe, krompiri, jagnjetina. I ja, kao i ti, imam svoju muziku koja mi leti oko glave, to su moje šargarepe i krompiri, a komponovanje je upravo to – sposobnost da se to sintetizuje, da se stavi zajedno. Nije to stvaranje i to što ja radim nije ništa naročito. Umetnici samo kradu od svega pomalo i potpisuju se ispod toga. Svi mi imamo isti fond muzike u ušima, samo što ga sintetizujemo na različite načine. To je kao sa pasuljem, neko ga se najede pa samo prdne, a Betoven se najede pasulja i napiše Odu radosti.
Story: Živeli ste prilično divlje u mladosti, jeste li zbog toga kasnije, kao otac, bili zabrinuti za svoje ćerke više nego drugi roditelji?
Goran: Naravno. Ovi što ne znaju šta ima u mraku, ti lakše žive.
Ema: Na svu sreću, imam samo jedan par roditelja pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kako to izgleda kod drugih. Oni su oboje vrlo brižni, tu su da nas podrže u onome što je dobro i da nas pripaze kad osete opasnost. Oni svakako bolje znaju kako im je.
Goran: Veliki je posao podići decu i sreća je što su uglavnom žene oko toga angažovane. Ozbiljan je to rad. U stvari, čovek na umetnost troši samo talenat, a ukoliko ima neku genijalnost, on je troši na život. Na to da ga on i oni koji su mu najbliži proživi u najboljem mogućem konceptu.
Story: Kako biste reagovali kad bi vam neka od ćerki dovela malog Bregovića?
Goran: Mojoj ženi otac je svojevremeno govorio: Samo nemoj da nađeš muzičara ili političara. I eto šta je ispalo. Tako verovatno i ove jadnice žive s tim savetima.
Story: Kako ste došli do svoje prve gitare?
Goran: Dobio sam je na poklon od mame.
Story: Da je niste kojim čudom sačuvali?
Goran: Nemam ništa. Ja sam iz Sarajeva, a tamo je bio rat. Nije mi ostala nijedna relikvija iz mladosti. Prvog dana kad je izbio sukob, izgubio sam sve što sam imao, sve ono za čim bi čovek trebalo da žali: kuće, stanove, automobile, brodove, bankovne račune... Posle nekoliko godina osetio sam da mi fale te male stvari koje inače nemaju nikakvu materijalnu vrednost, već emotivnu. Odjednom sam otkrio da mi mnogo znači ono što ranije nisam ni primećivao. Na primer, fotografije kako igram fudbal kao klinac, pa Bajram sa moje troje komšija... Takve stvari.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
Story: Ponovo radite sa Dugmetom, jesu li to isti oni ljudi s kojima ste radili pre trideset, četrdeset godina?
Goran: Ništa više nije isto, sve je drugačije. Od Bijelog dugmeta naovamo bile su dve industrijske revolucije, raspalo se pola sveta, taman posla da je išta ostalo isto. Ne bismo ostali isti čak i da nije bilo prekida. I samo Bijelo dugme menjalo se kroz vreme, prve ploče ne mogu da se porede sa poslednjim. Dugme ne treba da bude isto, niti bi me onda to veselilo. Nisam u nuždi da sviram sa Dugmetom, to jednostavno volim. Želim da imam našu publiku ispred sebe, jer je uglavnom nemam. Da vidim naše doterane devojke, da odnekud smrde ćevapi... Uželeo sam se toga.
Story: Osećate li setu kad radite s njima?
Goran: Ne! Jedino što danas, kad sviram neke stare pesme, ne mogu da zamislim kako sam do toga došao. Nisam napisao tužnu pesmu sigurno dvadeset godina. Imao sam porudžbine da pišem liturgiju i ozbiljne stvari, ali nekako uvek pokušavam da napravim neku radost. I sad kad sviramo te naše nekadašnje melanholične pesme, pomislim: Bože, kako sam ovo napravio? Uopšte ne mogu da se setim kako je to bilo, u kakvom sam stanju to napisao. Nemam više taj mehanizam.
Story: A ima li sete kad je reč o tim vremenima kad je Dugme sviralo?
Goran: Nemam uopšte taj talenat da gledam unazad. Imam neke druge, ali taj nemam. Nema razloga, idemo, guramo napred. Ne vidim zašto bih sada gledao unazad.
Story: Da li ste pomišljali da za Bijelo dugme napravite neke nove pesme ili aranžmane?
Goran: Mi to stalno menjamo. Na ovom koncertu gotovo ništa neće biti isto. Naravno, kako da bude isto kad je prošlo vreme? U ljudskoj je prirodi da menja, kao što žena na neku haljinu doda ružu, a s neke skine rever jer joj je dosadilo da nosi sve isto. Tako je i sa muzikom. Ima lepote, naravno, i u tome da se stvari ponavljaju, ali ja imam ovo drugo, stalno bih nešto menjao. Volim da promiču neki novi krajolici, neka se ide, čak i u pogrešnom pravcu, samo neka se ne stoji.
Story: Da li sada stih: Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo, ima drugačije značenje nego kad je nastao?
Goran: Publika na koncertima je mlada, nije bila ni rođena u vreme Jugoslavije. Ali, njima je to naprosto jedna lepa reč i ništa im ne znači. Šta sad nekom od dvadeset godina znači Jugoslavija?
Story: Možda su im roditelji pričali...
Goran: Kako to neko može da zamisli? To je kao kad neko sada pokušava da ispriča kako mu je bilo u vojsci. To nikome ne možeš da ispričaš. Njima je samo lepa ta reč Jugoslavija. Uvek osetim da im je drago da je kažu. Ima ono u Lipe cvatu: Ravna ti je Jugoslavija, to Jugoslavija uvek bude najglasnije. A nema tu nikakve politike ili nostalgije.
Story: Kad vas čovek vidi na bini, rekao bi da ste kod kuće, u svojoj dnevnoj sobi. Jeste li možda sa Dugmetom na bini u gostima?
Goran: Ovo je različito od onoga što je bilo pre deset godina, kad nas je okupila neka ponuda koja se nije mogla odbiti. Ovo sada, stvarno sam ja zvao: Halo, Brega ovde, hajde da napravimo koncert. Kritikuju nas kako pravimo koncert kao narodnjaci, bez tih efekata... Pa to sam upravo i hteo, da idem tamo gde svi sviraju, i Ceca, i Halid Bešlić, hoću tamo da idem. To sam poželeo.
