Poslednja nemačka princeza došla je na svet u drugoj godini Prvog svetskog rata i odmah je bilo jasno da je drugačija. Njeni roditelji su je, za razliku od ostalih plemića u Evropi, prihvatili, voleli i ponosno isticali.
Aristokratsko društvo, a posebno kraljevske porodice i istaknuti plemići, pažljivo su kroz istoriju gradili sliku savršenstva. Spolja je sve delovalo besprekorno i snažno, a iznutra je bilo strogo kontrolisano. Sve što je odstupalo od očekivanog, smatralo se „mrljom“ koju visoko društvo nije želelo da vidi.
Zato su mnogi članovi poznatih, uticajnih i moćnih porodica koji su rođeni „drugačiji“ bili sklanjani od očiju javnosti, skrivani u privatnim rezidencijama ili potpuno izostavljani iz zvaničnih dokumenata. Setimo se samo rođaka kraljice Elizabete koje su provele decenije skrivene u bolnici i za čije je postojanje svet saznao tek 80-ih.
U takvom svetu, priča princeze Aleksandrine od Pruske je divan i važan izuzetak.
Ko je bila princeza Aleksandrina od Pruske?
Rođena je 7. aprila 1915. godine, kao najstarija ćerka i peto dete Vilhelma, poslednjeg krunskog princa, odnosno prestolonaslednika Nemačkog carstva, i njegove supruge vojvotkinje Sesilije od Meklenburg-Šverina.
Aleksandrina je došla na svet u tadašnjoj kraljevskoj pruskoj rezidenciji Kronprinzenpalais u Berlinu, a dobila je srednje ime Irene, od grčke reči za "mir", najverovatnije jer je rođena u drugoj godini Prvog svetskog rata.
Ubrzo nakon što se pridružila braći Vilhelmu, Luisu Ferdinandu, Hubertusu i Frederiku, bilo je jasno da je Aleksandrina rođena s Daunovim sindromom.
Međutim, za razliku od ostale dece u aristokratskim porodicama koja su bila drugačija, princeza Aleksandrina nije skrivana.
Iako se nije uklapala u uobičajenu predstavu princeze, Aleksandrina nije bila sklonjena, već je celog života voljena, zaštićena i otvoreno pokazivana.
Njena porodica nije pokušala da prikrije njezinu različitost, već ju je prihvatila, negovala i uključivala u dvroski život i dala joj mesto koje joj je po rođenju pripadalo.
NE PROPUSTITE
Pojavljivala se s braćom i sestrom Sesilijom, koja je rođena dve godine posle nje, na porodičnim portretima i zvaničnim događajima. O njoj je uglavnom brinula dadilja Selma Boeze, a roditelji su je s ponosom isticali kao i ostalu decu.
Kao tinejdžerka je upisala školu za decu sa specijalnim potrebama, a s mlađom sestrom je primila krizmu 1934, sa 19 godina.
Potom je provela dve godina u Potsdamu sa svojom majkom, a nakon smrti njene dugogodišnje dadilje Aleksandrina se preselila u bavarski grad Niderpeking, gde je boravila tokom Drugog svetskog rata. Kako je uspela da ostane bezbedna uprkos nacističke primene eugeničkih principa, nije poznato, ali joj je najverovatnije značio društveni status.
Po završetku rata je najveći deo života provela u bavarskom Pekingu, a potom i kraj jezera Štarnberg. Tu je primala članove porodice, koji su je posećivali redovno, posebno princ Luis Ferdinand.
Imala je i u kasnijim godinama dadilju, medicinsku sestru po imenu Erika Štreker.
Princeza Aleksandrina je preminula 2. oktobra 1980. godine, pet godina nakon njene mlađe sestre, a sahranjena je pored roditelja i brata princa Frederika na zemljištu zamka Hoencolern.
Jedini od braće koji ju je nadživeo je bio princ Luis Ferdinand, koji je umro 14 godina kasnije.
BONUS VIDEO
Priča slikara s Daunovim sindromom
NE PROPUSTITE
