icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

neobičan životni put

Ubedila Drakulu da čuva Hilandar, turski dvor ju je cenio: Srpska princeza koja je 16 godina bila udata za sultana

Podeli:

U istoriji Osmanskog carstva naše podneblje imalo je važnu ulogu, a obeležilo ju je i nekoliko žena s Balkana. Među njima su se našle i Srpkinje, a jedna od istaknutijih bila je princeza Mara Branković.

foto: Wikimedia Commons
foto: Wikimedia Commons

Mara Branković, ćerka despota Đurđa Brankovića i Jerine Branković, rođena je u Vučitrnu oko 1416. godine. Čim je njen otac došao na presto, došlo je do pregovora o Marinoj udaji za turskog sultana Murata II, što se i dogodilo 1435, kada je despotova ćerka ušla u harem.


Đurađu Brankoviću je obećanje da će dati ruku svoje ćerke bilo iznuđeno i on je odugovlačio da ga ispuni, pre svega zbog Marine mladosti. Ovaj brak bio je prilika da se s Osmanlijama zaključni novi sporazum, a deo Marinog miraza bio je veliki deo Srbije i ogromne količine srebra i zlata.

 

U tom trenutku, u haremu se nalazilo oko tri stotine žena, a Mara je stigla kao druga srpska princeza koja se udala za nekog otomanskog sultana, posle Olivere Lazarević 45 godina ranije. Sultan je bio 15 godina stariji od svoje nove mlade i već je imao više žena i konkubina, a navodno je Jerina bila ta koja je nagovarala despota da pošalju ćerku u Carigrad jer je u pitanju, iako težak, državnički potez.

 


Venčanje se dogodilo u Jedrenu, uz veliko slavlje po islamskim običajima. U nekim turskim izvorima stoji da većeg venčanja ipak nije bilo jer je sultan time želeo da omalovaži Brankoviće. U svakom slučaju, posle svadbe, Đurađev naslednik Grgur je poslat kući s darovima, dok je mlađi sin Stefan – zadržan kao talac, kako bi bio još jedan zalog poslušnosti srpskog despota.


Srednjovekovni izvori različito gledaju na odnos sultana Murata II i Mare Branković: od toga da nije hteo ni da je uzme za ženu, do toga da ju je izuzetno poštovao zbog lepote, obrazovanosti i brzog učenja pravila za svoj novi život. Budući da nije bila samo još jedna robinja već srpska princeza, ona je imala povlašćen status u haremu, ostala je pravoslavka i brinula o drugim hrišćanima u okolini. Za to vreme, Mara je ostala u kontaktu sa zarobljenim bratom Stefanom, koji je živeo u nekoj vrsti učilišta s drugim zatočenicima iz balkanskih plemićkih kuća.

 

Nakon smrti ugarskog kralja Žigmunda, Murat je počeo da vrši pritisak na Maru da utiče na svog oca da prekine odnose s Ugarima. Iako je despot Đurađ ponavljao da je on neutralan, ipak nije dopustio turskoj vojsci da prođe kroz Srbiju u pohodu na Ugarsku, niti joj se pridružio sa svojim ljudima. Usledila je opsada Smedereva, Đurađev prebeg u Ugarsku i zatočeništvo njegovo sina Grgura, koji se u Jedrenu pridružio Mari i Stefanu.

 


Dok je despot boravio u Baru, njegovi sinovi su se dopisivali s njim, a kada su uhvaćeni sultan Murat nasledio je da se obojica oslepe. Mara je u tom trenutku već imala znatan uticaj na otomanskog vladara, ali nije uspela da spreči sudbinu svoje braće jer je navodno Murat II naređenje izdao tajno.


Nije poznato da li je Mari, kao Oliveri Hrebeljanović, urađen hirurški zahvat koji je trebalo da spreči trudnoću, ali je poznato da Murat II i ona nisu imali dece, a u knjizi "Imperije u svetskoj istoriji: Moć i politika razlike" Džejn Burbenk i Frederika Kupera navodi se nikad čak nisu ni spavali zajedno.

 

Ipak, ona je bila brižna majčinska figura Muratovom nasledniku Mehmedu II Osvajaču, čija je majka bila robinja Huma Hatun, za koju se u pojedinim izvorima navodi da bi, takođe, mogla biti srpskog porekla. Dve žene su neko vreme provele zajedno i zbližile se, a Mara je s posebnim simpatijama gledala na njenog sina.


Mara je mogla biti i neka vrsta dadilje ili učiteljice princu Mehmedu, jer je njeno obrazovanje bilo daleko veće nego obrazovanje njegove majke – robinje. Zato ne čudi pisanje Karlovačkog rodoslova koji piše da Maru “car Mehmed ljubljaše i poštovaše kao rođenu majku” – navodi teolog i istoričar Nikola Giljen.

 


Murat II umro je 1451, a na presto je došao upravo Mehmed II, kog će istorija upamtiti kao Osvajača. Mara po sultanovoj smrti odlazi natrag u Srbiju, a Mehmed joj je dodelio oblast oko Dubočice i Leskovca za izdržavanje. Nakon pet godina umire i njen otac Đurađ, a Mara je za kratko vreme postigla centralna politička figura na Balkanu tog vremena. Međutim, s bratom despotom Lazarom imala je loš odnos jer je bio prougarski nastrojen, pa se vratila kod Mehmeda II i dobila imanje u nekadašnjem Ježevu u blizini Sera.

 

Odabrala je ovo mesto je je u blizini Sveta gora, pa je mogla da ugosti pobožne hrišćanske putnike i pomogne im. Do kraja života pomagala je bratu Grguru, ujaku Tomi Kantakuzinu i desporici Jeleni, a ovo je sve samo deo priče o Mari Branković, za koju neki izvori navode da je čak imala presudnu ulogu pri odabiru carigradskog patrijarha.

 

Posebno je zanimljiva njena veza s vojvodom Vladom Cepešom III, koji je poznatiji pod nadimkom Drakula. Naime, ona je ubedila Drakulu da preuzme ktitorstvo nad manastirom Hilandar, zahvaljujući čemu je ovaj stari srpski hram imao značajne povlastice.

 


Koliko je uvažavanja imala od Mehmeda Mara je dobila i od njegovog naslednika Bajazita, a svoj uticaj je koristila da očuva hrišćanstvo u teškoj situaciji na Balkanu. Takođe, poznato je da je držala radionicu u kojoj su radili mnogi pisari i umetnici. Umrla je u Ježevu 14. septembra 1487. godine, a sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici.

 

Mara Branković pominje se u mnogim savremenim romanima kao važan lik u Mehmedovom Osmanlijskom carstvu, a više puta je njen lik oživljen i pri ekranizaciji priča o turskom srednjem veku.

 

 

Inicijalizacija u toku...