Osim toga što je poznat kao jedan od najseksepilnijih srpskih glumaca, a i šire, markantni Sergej Trifunović (39) važi za osobu koja je uglavnom nedostupna za medije. Nakon što je na nedavno okončanim Splitskim ljetnim igrama ulogom u predstavi Hekuba opravdao svoj status umetnika svetskog kalibra, kog gotovo svaki reditelj želi u svojoj predstavi ili u filmu, a svaka žena u krevetu, Trifunović je rešio da za hrvatsko izdanje magazina Story progovori o sebi na sebi svojstven način.
Story: Da li je tačno da ste glumu upisali zato što vas nisu primili ni na jedan drugi fakultet?
- To je glupost. Dugo nisam znao šta želim da radim i čime da se bavim: arheologijom, istorijom umetnosti, psihologijom i tako dalje. Ali moj otac je shvatio da je gluma za mene. Biti glumac je sve u jednom, ali sam to shvatio tek kasnije.
Story: S obzirom na to da vam je i otac glumac, koji njegov savet posebno pamtite?
- Šta god radio u životu, radi to pošteno i do kraja. Moj profesor Dragan Klaić, inače velika faca u svetskim pozorišnim krugovima, rekao mi je kako nije tu da bi od nas stvorio umetnike, nego kako bi nas naučio zanatu, a hoćemo li to jednog dana postati, nije ni do nas, nego do onog vrhunskog inženjera Božinovića. Važno je biti predan svakom poslu, davati sve od sebe, rad, trud i koncentraciju. Postoji i ona suprotna priča ljudi kojima je Bog dao brdo talenata i sposobnosti, pa neretko za nekoga čujem rečenicu u superlativima: kakav je to bio talent za fudbal, košarku, glumu ili već nešto slično. To su one urbane legende iz kraja, ali ono što nikada ne bih podneo jeste da sam ostao samo jedan od njih, bez obzira na to da li sam danas neko ili niko.
Story: Kritikuje li vas otac?
- Otac nije kritičar, on zapravo malo priča, ali kada nešto kaže, prilično je esencijalan, koncizan i kratak.
Story: Ignorišete li kritike iz hira ili vas dovoljno pogađaju pa ih zbog toga ignorišete?
- Ma ne, čitam ih, ali nemam baš živaca pa ih čitam napreskok. Već dugo nisam sreo kritičara koji je ostavio utisak na mene, čija se kritika oslanja na nekakvu izgrađenu i proživljenu pozorišnu ili životnu etiku i estetiku, a ne na lični ukus. Kada je postojalo jako pozorište u bivšoj zemlji, postojala je i jaka kritika, imali ste jednog Elija Fincija, Vavu Hristića... Najlakše je pljuvati, ali onda mi pokažite šta je vaša estetika u odnosu na ono što pljujete.
Story: Jeste li ikada preispitivali izbor svoje karijere?
- Nisam imao vremena ni razloga za to. Gluma je neprestano uzbuđenje, strast, spoznaja, putovanje i upoznavanje novih ljudi. I još si dobro plaćen. Pa gde ćeš lepše?
Story: Ima li u glumi mesta tabuima? Zbog snimanja eksplicitnih scena filmovi ili predstave dospevaju u medije, ali time povećaju zanimanje javnosti?
- To pumpate vi, mediji. Šta uopše znače eksplicitne scene? Skidao sam se na filmu gotovo pet puta, a imao sam situaciju i kada sam na setu proveo tri dana potpuno go. Protivnik sam tih kategorija jer film je film, baš kao što je i život život. Filmovi sa eksplicitnim scenama, snimali su se ovde pre trideset godina, Makavejev je skinuo Evu Ras još 1962. godine pa mi je suludo kada mediji kao vest plasiraju takve stvari, tipa skinula se na setu i pokazala sise. U čemu je stvar? Mislim, zar nemate vi kod kuće sise? Život se sastoji od svih žanrova i zato sam protiv svih tih kategorizacija. Golotinja u filmu nije sama sebi svrha. Drugo je kada pričamo o pornićima čija je svrha da vidimo taj čin, to ludilo, taj seks. Ali čak i svaki pornić ima uvodni dijalog, odnosno dramsku radnju. Normalna osoba od tridesetak godina koja zna šta je seks i koja je videla bar dve sise ne zgražva se nad takvim stvarima. Šta više to mu/joj je normalno.
Story: Jesu li zgodnije Hrvatice ili Srpkinje?
- Na ovom području verovatno žive najlepše žene sveta. Beograđanke spadaju među nevjerovatne i posebne, Zagrepčanke imaju jedinstven šmek, a Splićanke s nogama do neba mi oduzimaju dah. Omogućio bih ima Unescovu zaštitu za splitske noge.
Story: Mnoge lepotice poput Severine i Nikoline Pišek srce je odvelo baš u Beograd. Mislite li da postoji fatalna privlačnost između Hrvatica i Srba?
- Tuđe je uvek slađe, valjda egzotičnije. Međutim, izgleda da smo toliko slični, a opet toliko različiti da savršeno odgovaramo jedni drugima. Razlikujemo se tek po geodetskim sastavima.
Story: To pričate iz vlastitog iskustva?
- Pa uglavnom, i super je što je tako.
Story: Pristupate li ženama s distance ili odmah otkrivate karte i igrate na šarm?
- Ne igram ni na što, ponašam se normalno.
Story: Koji tip žena vas najviše privlači?
- Nemam tip žene jer ako pogledaš sve moje devojke, nemaju ništa zajedničko.
Story: Da li uspevate da nakon raskida sa bivšim devojkama ostanete u korektnim odnosima?
- Uglavnom.
Story: Mislite li da bi vam bilo lakše u vezi sa osobom iz glume?
- Ne volim da se petljam s glumicama, previše je kada su dve osobe iz iste profesije. Ali nikad se ne zna.
Story: Razmišljate li o braku?
- Apsolutno.
Story: A o očinstvu?
- Da, želeo bih da imam mnogo dece i volim ih jer na kraju krajeva ona jedina ostaju iza nas.
Story: Je li vas teško vezati ili kada volite to radite lako?
- Jao, teške teme, trebali biste to pitati drugu stranu.
Story: Šta trenutno slušate u automobilu?
- TBF mi je vrh, oduševio me je njihov poslednji album. Zapravo, slušam sve, osim hevi metala i narodnjaka. Često kada se nađem u nekom društvu, uglavnom među ženskom populacijom, i kažem kako je moj beogradski stan u neposrednoj blizini slavnih splavova, svi padnu na guzicu. Ali ja za tu vrstu muzike, nemam nikakvu toleranciju. Šta više, postajem fašistoidan kada je o tome reč.
Story: Mnogi tvrde kako vrlo atraktivne žene izlaze na takva mesta?
- Atraktivne, u kom smislu? Valjda je i mozak deo atrakcije. Da sam hteo silikone, završio bih farmaciju.
Story: Da li biste li pristali na život i karijeru u Holivudu?
- Nikada se ne bih mogao odseliti zauvek, jer planeta je velika, a život previše kratak.
Story: Znači li to da ste avanturističkog duha?
- Nisam ja neki avanturista, samo volim putovanja. Možda bih rekao kako sam nemirnog duha, ali kada govorimo o avanturistima, to mi zvuči nekako ekstremno. Kao rođenom Mostarcu, oduvek mi je san da skočim s mosta, ali znam da se to nikada neće dogoditi. Ili skok s padobranom. Ali zna se zalomiti da se upustim u neki pothvat kao prošle godine, kada sam se popeo na Himalaje u sklopu jedne ekspedicije.
Story: To je prilično avanturistički.
- Da, ali si na zemlji samo na 5100 metara nadmorske visine. Tačnije, umereni sam avanturist.
Story: Po čemu pamtite mladost?
- Već sam star da bih pamtio. Moj je deda, koji je naprasno umro u 98. godini, stalno je govorio: Kad sam ja bio živ... Čovek je živ, a ujedno i mlad dok može sve što zamisli.
Story: Da li je i vama fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu?
- Ne, ali koja je najvažnija glavna stvar na svetu? Lako je za sporednu. Ljubav je glavna, a sporedna gluma.
Story: Nemate mnogo nagrada za svoj rad. Nedostaju li vam priznanja?
- Ne i to mi nije važno. Pozorišnih nagrada imam dovoljno, a filmskih nemam. Mnogi ostanu zatečeni kada im to kažem, ali valjda mi ih ne daju jer misle kako ih već imam dovoljno. Nagrade su trenutno zadovoljenje ega, osim Oskara jer ti donosi više posla, više novca i uvek si oskarovac.
Story: Dakle, niste tašti?
- Ne znam zašto bi bilo relevantno mišljenje neke tri individue, koje sede i dele nagrade na temelju nekog svog kriterijuma. Čuješ svakakve gluposti od takvih ljudi koje dele nagrade pa je meni, jedna izmakla, kako su mi objasnili, iz pedagoških razloga. Eto.
Story: Za koliko biste novca pristali na ulogu u sapunici?
- Dosta, još mi niko nije ponudio dovoljno. Glumio bih isključivo za novac. Napravio sam nekoliko stvari samo za lovu i nemam problem s tim.
Story: Dakle, novac vam je važan?
- Zlatan Ibrahimović je jednom rekao: Nije važan novac, nego mnogo novca. Ispunjen sam čovjek jer imam sve što mi treba, ali važno je da mi ništa ne nedostaje!
Ana Lukiček
