Frontmen grupe Galija Nenad Milosavljević u intervjuu za Glossy otkriva da je postao deda dečaka Joakima, s kojim lošim navikama se bori, a šta savetuje svojoj deci, te gde pronalazi mir nakon napornog dana.
Šta vas čini srećnim i šta vas ispunjava?
- Sreća je virtualna, ona je za svakog drugačija, jer je svaki čovek kosmos za sebe. Nema univerzalnog rešenja. Svaki čovek mora sam pronaći svoju sreću, jer je ona nešto poput duše. Ja verujem da je osnovni preduslov za sreću posvećenost, bar ja tako pokušavam da je dotičem. Čovek je aktivno biće i život se odvija u neprekidnom i bezuslovnom kretanju. Mislim da svako nezadovoljstvo leži u bezrazložnom, lako ponuđenom i ostvarivom mirovanju. A da bi ste se neprekidno kretali potrebna vam je strast, a da bi ste nahranili strast neophodna vam je posvećenost. Dakle, osnovni uslov za sreću je posvećenost, sve ostale sekundarne srećice su samo traganje za novim početkom u pauzama između dve posvećene radnje.
Nenad Milosavljević: Još sanjam o čvrstim grudima
Kada bi trebalo da nas vodite na “put oko sveta sa Nešom Galijom“, gde biste nas odveli?
- Isključivo tamo gde su male sredine, jer se tamo lako vidi čovek. Čovek čini sredinu lepom i zanimljivom. Naravno ima i lepih mesta koja su lepa i bez čoveka, to zovemo prirodnim lepotama, i tu je čovek isključivo u funkciji posmatrača. Ali ono što je najbitnije prvo moramo odrediti da li toj osobi koju bi eventualno vodio, odgovara moj senzibilitet. Tako da nisam siguran da bi se moji predlozi baš svima dopali. Kad sam bio tinejdžer ja sam voleo da putujem auto stopom. Uglavnom smo putovali u dvoje, a kad nas je bilo više, odredjivali smo destinacije gde smo se, s vremena na vreme, nalazili, do konačne destinacije. Uglavnom je to bila ulica Maršala Tita br.1 jer je svaki grad u Jugoslaviji imao ulicu tog imena. Ulice su inače duše gradova, te nam je tu uvek bilo najzaimljivije, i zato smo najviše vremena provodili na ulici. Svaka ulica je skrivena pozornica u kojoj se igra predstava koja nema kraj. Vi se tu samo zadesite u nekoj sceni, koja ima svoju dramaturgiju i u kojoj nemorate da znate tekst. A kada se ulična svetla upale, našminkano lice ulice naprosto zablista, odjednom vam se neka radost uvuče pod kožu, i čitava promenada likova prolazi pored vas hraneći vaš um lepim slikama. Kako veče lagano odmiče i tišina osvaja grad, ulica poprima jednu čudnu pitomost koja vas ušuška pred spavanje. Tada smo pronalazili neko skrajnuto mesto, uvlačili se u vreće za spavanje i…. laku noć. Jutro u gradu je najfascinantnije, vazduh prepun optimizma, glasni govori dostavljača novina, mlekara i pekara, teraju na akciju. To je trenutak kad smo kretali dalje.
Nikada kasnije, kao turista, nisam na takav način upoznao nijedan grad.
Koje uspomene vas vežu za čuveni primorski grad opevan u vašoj pesmi - Kotor, da li posećujete crnogorsko primorije i koliko ga volite?
- Ideja da pesmu posvetimo Kotoru je nastala posle gotovo dvomesečnog boravka u njemu. Istraživanje tog grada se nametnulo spontano. Saznanje je bilo još fascinantnije, pogotovo onaj deo koji se ticao ljudskih sudbina. Žene koje su strpljivo godinama čekale svoje mornare da se vrate sa krajnje neizvesnog putovanja sa dalekih mora, ti strastveni, dugi, pogledi ka pučini prepuni ljubavi i odvažnosti, ne mogu a da ne zadive čoveka. I ti hrabri pustolovi u dalekim vremenima, kada nije bilo lako biti pustolov, često se nikad nisu vraćali, osudjivajući svoje žene na večno čekanje. To more različitih sudbina je knjiga bezbroj puta napisana, kao zavet večne ljubavi.
Što se tiče drugog dela pitanja, mislim da sam bezbroj puta svojim postupcima davao odgovor na takvo i slično pitanje.
Sa roditeljima sam u detinjstvu letovao na crnogorskom primorju, pa sam kao srednjoškolac svakog leta dolazio u Šušanj i tu napravio svoje prve korake na gitari, pa sam imao kuma Mrvu u Nikšću koji je pod Ostrogom krstio moju ćerku Janu. Mogao bih do sutra o tome. Da skratim, čitav moj život je na više načina vezan za Crnu Goru.
Poznato mi je da ste ovog leta imali dirljiv koncert sa velikim emocijama u mestu kraj Herceg Novog, Možete li mi dočarati to veče i opisati šta ono za vas predstavlja?
- Bio je to moj solo nastup u intimnijem prostoru kod mojih prijatelja, a i pogodilo se da veći deo publike čine moji prijatelji, poznanici, ljudi koji su bili na ovaj ili onaj način deo mog života, veći deo njih bio i svedok nastajanja nekih mojih pesma… Naš ponovni susret i druženje evocirali su nama draga sećanja, proživljene uspomene, stvarajući neminovno neku čudnu atmosferu protkanu jakim emocijama.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
