Frontmen grupe Galija Nenad Milosavljević u intervjuu za Glossy otkriva da je postao deda dečaka Joakima, s kojim lošim navikama se bori, a šta savetuje svojoj deci, te gde pronalazi mir nakon napornog dana.
Popularni Neša Galija u intervjuu evocira uspomene na jedan primorski grad, otkriva da li u njegovim pesmama postoji mesto za autobiografiju i zbog čega je kao mali bolje govorio italijanski nego srpski jezik.
Koji vam je glavni pokretač, a šta motiv da uspete da održite grupu „Galija“ sve ove godine?
- Prvo nas je ljubav prema muzici gurnula u taj čarobni svet, a onda smo kao kreativna bića prihvatili izazov, i makar za trenutak poverovali u tu moć, u taj san, pa tek onda iznenada začuli aplauze. A onda smo shvatili da smo upali u zamku sopstvenih maštanja gde se čitav život pretvora u radost, sa jedne strane, koju pak uvek prati strah koji proizilazi iz nesklada sa bitstvom u ogoljenoj svakodnevnici. I evo, 41 godina za godinom,traje žestoka borba sa neizvesnim ishodom. Naravno,ta borba ima svoju neodoljivost, čiji svi odgovori leže u posvećenosti.
Da li ste se nekada pokajali što ste odabrali muzički poziv?
- Nikada, a nisam ni mogao jer je muzika neraskidiv deo mog bića. Taj odnos najbolje dočarava stih iz naše pesme "Oženiše me muzikom, brak iz ljubavi."
Pet godina sam bio prikovan za krevet: Potresna ispovest Neše Galije (FOTO)
Zbog čega ste kao mali bolje govorili italijanski nego srpski?
- Splet okolnosti je doveo da od svoje druge pa sve do sedme godine mog života, budem vezan za Rovinj, pod jako specifičnim uslovima. Istra ima specifičan jezik a ljudi koji su bili u mom najbližem okruženju više su govorili italijanski, tako da sam, po prirodi stvari, daleko od svojih roditelja govorio jezikom mog okruženja, što je za mene tada bilo normalno Tek kada sam se vratio u Niš shvatio sam da sam u problemu, jer sam jedva razumevao moje roditelje, što je za njih, a i za mene, bilo veoma traumatično. Taj problem me je dugo pratio kroz moje školovanje, pa čak i dalje. Dugo nisam mogao da osetim ritmiku dikcije, što je pronalazačima mana davalo brojne argumente za bezuslovnu kritiku.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
Komponovali ste muziku ne samo za Galiju nego i za mnogo filmova i predstava. U čemu nalazite inspiraciju ?
- Princip pisanja muzike za film i pozorište se bitno razlikuje od pisanja za Galiju. Pisanje za film i pozorište se odvija po principu primenjene umetnosti, tu imate zadatu temu i u saradnji sa ostalim vrstama umetnosti vi dajete svoj doprinos. To zajedničko stvaranje vas kao umetnika čini kompleksnijim stvaraocem, jer svako od prisutnih umetnosti (režija, scenario, gluma, scenografija, svetlo, fotografija, koreografija ..) zahteva od vas kao autora da budete deo jedne porodice koja ima zajednički cilj. Zato je i princip primenjenosti neophodan da bi ste sinhronizovali protok emocije i misli u dotičnom delu. Jedina razlika između filma i pozorišta je u tome što je film više konačna, zaključana varijanta, posle završetka nemoguće su promene. Kod pozorišta predstava ima svoj život, nijedna repriza nikada nije ista, što pozorište čini živom materijom, živim događajem koji će se svaki put menjati u zavisnosti od mnogo parametara. Dovoljno je da uzmemo, na primer, samo raspoloženje glumaca, i da vidimo koliko bi se razlikovala ponovna igranja predstave.
Životna priča - Nenad Milosavljević: Moja duga plovidba
Kada je reč o pisanju za Galiju, tu je problematika bitno drugačija, tu ste vi svoj gazda i sve što je vezano za kreativnost u bendu zavisi od vas. Vi zadajete temu, vi realizujete sve detalje neophodne za ostvarenje ideje, vi birate saradnike i način njihovog delovanja. Što se tiče inspiracije, nju nalazimo svi iz života, ona je konstantno svuda oko nas, samo je treba uočiti, ali to najviše zavisi od samog čoveka i njegove prirode, njegove znatiželjnosti, spremnosti da udjete duboko u srž teme. Život je uvek pisao romane, mi smo samo bili beležnici na manje, više, zanimljiv i ubedljiv način.
Gde pronalazite mir posle napornog dana?
- Mir se ne nalazi samo na mirnom mestu. Mir leži u svima nama, samo je poenta da li ste uspeli za života da ga pronađete. Ja sam, na primer, za svojim mirom i unutrašnjom tišinom poprilično dugo tragao, jer sam dugo verovao da se mir nalazi tu negde u eksternom svetu. Puno mi je trebalo da shvatim da se nestrpljenjem previše gubi, valjda zato što se oko mene svet previše ubrzavao, pa sam verovao da se sve što poželimo zapravo grabi. Kad sam prvi put dodirnuo tišinu, prvo što se desilo je drugojačiji stav prema protoku vremena i na samo vreme, trajanje i prolaznost. Tako da nastojim da negujem svoju sopstvenu, unutrašnju oazu sublimacijom, sabiranjem dnevnih događaja, razumevanjem razloga dogadjanja, uzroka i posledica, i njihov posredni ili neposredni otisak na suštinu mog bitstva, a sve sa ciljem održavanja unutrašnje ravnoteže.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
Šta vas čini srećnim i šta vas ispunjava?
- Sreća je virtualna, ona je za svakog drugačija, jer je svaki čovek kosmos za sebe. Nema univerzalnog rešenja. Svaki čovek mora sam pronaći svoju sreću, jer je ona nešto poput duše. Ja verujem da je osnovni preduslov za sreću posvećenost, bar ja tako pokušavam da je dotičem. Čovek je aktivno biće i život se odvija u neprekidnom i bezuslovnom kretanju. Mislim da svako nezadovoljstvo leži u bezrazložnom, lako ponuđenom i ostvarivom mirovanju. A da bi ste se neprekidno kretali potrebna vam je strast, a da bi ste nahranili strast neophodna vam je posvećenost. Dakle, osnovni uslov za sreću je posvećenost, sve ostale sekundarne srećice su samo traganje za novim početkom u pauzama između dve posvećene radnje.
Nenad Milosavljević: Još sanjam o čvrstim grudima
Kada bi trebalo da nas vodite na “put oko sveta sa Nešom Galijom“, gde biste nas odveli?
- Isključivo tamo gde su male sredine, jer se tamo lako vidi čovek. Čovek čini sredinu lepom i zanimljivom. Naravno ima i lepih mesta koja su lepa i bez čoveka, to zovemo prirodnim lepotama, i tu je čovek isključivo u funkciji posmatrača. Ali ono što je najbitnije prvo moramo odrediti da li toj osobi koju bi eventualno vodio, odgovara moj senzibilitet. Tako da nisam siguran da bi se moji predlozi baš svima dopali. Kad sam bio tinejdžer ja sam voleo da putujem auto stopom. Uglavnom smo putovali u dvoje, a kad nas je bilo više, odredjivali smo destinacije gde smo se, s vremena na vreme, nalazili, do konačne destinacije. Uglavnom je to bila ulica Maršala Tita br.1 jer je svaki grad u Jugoslaviji imao ulicu tog imena. Ulice su inače duše gradova, te nam je tu uvek bilo najzaimljivije, i zato smo najviše vremena provodili na ulici. Svaka ulica je skrivena pozornica u kojoj se igra predstava koja nema kraj. Vi se tu samo zadesite u nekoj sceni, koja ima svoju dramaturgiju i u kojoj nemorate da znate tekst. A kada se ulična svetla upale, našminkano lice ulice naprosto zablista, odjednom vam se neka radost uvuče pod kožu, i čitava promenada likova prolazi pored vas hraneći vaš um lepim slikama. Kako veče lagano odmiče i tišina osvaja grad, ulica poprima jednu čudnu pitomost koja vas ušuška pred spavanje. Tada smo pronalazili neko skrajnuto mesto, uvlačili se u vreće za spavanje i…. laku noć. Jutro u gradu je najfascinantnije, vazduh prepun optimizma, glasni govori dostavljača novina, mlekara i pekara, teraju na akciju. To je trenutak kad smo kretali dalje.
Nikada kasnije, kao turista, nisam na takav način upoznao nijedan grad.
Koje uspomene vas vežu za čuveni primorski grad opevan u vašoj pesmi - Kotor, da li posećujete crnogorsko primorije i koliko ga volite?
- Ideja da pesmu posvetimo Kotoru je nastala posle gotovo dvomesečnog boravka u njemu. Istraživanje tog grada se nametnulo spontano. Saznanje je bilo još fascinantnije, pogotovo onaj deo koji se ticao ljudskih sudbina. Žene koje su strpljivo godinama čekale svoje mornare da se vrate sa krajnje neizvesnog putovanja sa dalekih mora, ti strastveni, dugi, pogledi ka pučini prepuni ljubavi i odvažnosti, ne mogu a da ne zadive čoveka. I ti hrabri pustolovi u dalekim vremenima, kada nije bilo lako biti pustolov, često se nikad nisu vraćali, osudjivajući svoje žene na večno čekanje. To more različitih sudbina je knjiga bezbroj puta napisana, kao zavet večne ljubavi.
Što se tiče drugog dela pitanja, mislim da sam bezbroj puta svojim postupcima davao odgovor na takvo i slično pitanje.
Sa roditeljima sam u detinjstvu letovao na crnogorskom primorju, pa sam kao srednjoškolac svakog leta dolazio u Šušanj i tu napravio svoje prve korake na gitari, pa sam imao kuma Mrvu u Nikšću koji je pod Ostrogom krstio moju ćerku Janu. Mogao bih do sutra o tome. Da skratim, čitav moj život je na više načina vezan za Crnu Goru.
Poznato mi je da ste ovog leta imali dirljiv koncert sa velikim emocijama u mestu kraj Herceg Novog, Možete li mi dočarati to veče i opisati šta ono za vas predstavlja?
- Bio je to moj solo nastup u intimnijem prostoru kod mojih prijatelja, a i pogodilo se da veći deo publike čine moji prijatelji, poznanici, ljudi koji su bili na ovaj ili onaj način deo mog života, veći deo njih bio i svedok nastajanja nekih mojih pesma… Naš ponovni susret i druženje evocirali su nama draga sećanja, proživljene uspomene, stvarajući neminovno neku čudnu atmosferu protkanu jakim emocijama.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
Da li vam je neka pesma autobiografska?
- U bukvalnom smislu ne. Ali ako to posmatram iz nekog drugog ugla, recimo ugla koji definiše razloge za stvaranjem, onda bih mogao da kažem, da je svaka pesma na neki način autobiografska, jer objašnjava moje trenutno unutrašnje stanje. Mislim da autor nije baš privilegovan da gospodari svojim delima, svako delo se u jednom trenutku otrgne od svog autora i započne svoj život svojim putovanjem kroz vreme.
Intervju čitalaca: Nenad Milosavljević: Hvala što delite emocije s nama
Kako gledate na današnje mlade muzičare i šta ih savetujete?
- Strašno je nezahvalno savetovati, jer za savetovanje treba velika mudrost, da li je imam dovoljno? Mogu samo govoriti o svom iskustvu na osnovu kog baziram svoje mišljenje.Svaki počeci u stvaralaštvu su prepuni nade, obećanja, kao matora kurva koja vas onako zelenog, lukavo zavodi ne bi li joj platili svoj iskorak u njene odaje. A kad udjete u taj svet iluzije, neophodna vam je velika mudrost da bi ste opstali i ostali svoji. Jedini način da opstanete kao autohtona ličnost, je da ne štedite sebe hraneći svoj mozak znanjem i duhovnošću. Nikad, nikad, nikad, ne smete izgubiti sebe, a u bodleru prepunom obećavaja lake i ohole pameti, sve šljašti od lakih nota. Čudno je koliko je lako biti samo obožavan. A onda jednog dana, ako budete imali sreće, iznenada naidje dvorska luda, koja vam ispriča priču o carevom novom odelu. Sve ostalo, posle toga će zavisiti od vaše spremnost, odnosno, od onoga koliko ste radili i uradili na sebi.
Imate troje dece kćerku Janu,i dva sina Luku i Žarka . Kojim vrednostima ste ih učili i vaspitavali ?
- Za znanje je neophodna spremnost za učenjem. Veliko je pitanje u kojoj fazi njihovog odrastanja realno dopiremo do njihove svesti, zato i postoje različite faze učenja, koje su u direktnoj vezi sa odrastanjem. Za neke faze, pogotovo na početku njihovog odrastanja, ja nisam bio nešto efikasan, pre bi se reklo da sam bio odsutan, zbog čega sam često osećao grižu savesti, iako svestan, da tu baš i nema neke moje krivice.
Tako da sam morao da sačekam da dovoljno odrastu, da bi ih učio onim vrednostima koje su spremni da prihvate.Sad kad su postali mladi ljudi, moje prisustvo je daleko delotvornije iz prostog razloga jer se čujemo u tim našim dugim razgovorima. Najčešće diskutujemo na temu aktuelne estetike koju mediji diktiraju svojim delovanjem i onoga kako oni vide da bi trebalo da budu. To će naravno biti dug proces, jer je to večita tema za nas umetnike, a i oni neće prestati nikada da budu moja deca. Što se Žarka tiče, on je tek prva godina srednje škole u Nišu i rano je govoriti u kom pravcu će ići njegov razvojni put. On od malih nogu pokazuje veliko interesovanje za muziku i negde duboko osećam da će to biti važan element u njegovom daljem odrastanju. Ne znam da li, i u kojoj meri će muzika biti prisutna u njegovom životu, ali znam da ima dara i da muziku tretira na njemu osoben način.
Kćerka Jana se bavi glumom od malih nogu.Kako vi gledate na to i da li joj pomažete oko toga?
- To je bio njen izbor, ona se za to žestoko borila, ja tu nemam šta ni da dodam niti oduzmem, ja ne znam ni kako bih joj konkretno mogao pomagati, osim bezrezervne podrške koju uvek ima od mene. Ona je svesna u šta se upustila i da su to stvari za koje mora sama da se izbori, uostalom kao i svi mi.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
Od nedavno imate novu životnu ulogu?
- Da, postao sam deda malog Joakima.
Tri loše navike...?
- Nedovoljna fizička aktivnost, neumerenost u uživanju u hrani, pušenje.
Da niste pevač bili biste...?
- Kada bi se moje delovanje u muzici svelo samo na pevanje, ne bih se sigurno bavio muzikom, a ako se ne bih bavio muzikom, bavio bih se možda fizikom ili astronomijom.
Neša Galija otkriva: Ovo je bio trenutak mog emotivnog sloma
Kažete da vam je mana nestrpljivost, da li pokušavate da je se oslobodite?
- Nestrpljivost je vezana za mladalačku energiju, za ljude sa nedovoljnim životnim iskustvom. Ja odavno nisam mlad, odavno je prošlo vreme kad sam bio neiskusan, mada čovek ne prestaje da uči čitavog života.
Da li možemo da očekujemo do kraja godine neki koncert u Beogradu?
- Imali smo ovog leta nastup na Beer festu, pa na Beogradskom letnjem festivalu u opštini Palilula, mislim da bi još jedan koncert bio previše.
