Glavom kroz zid
U nižim razredima gimnazije lepo sam slikao, pa sam u vreme kad je moj brat, koji je 10 godina stariji od mene, bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni za srednju umetničku školu. Ali, on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre desetak godina saznao sam pravu istinu.
Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već položio prijemni ispit... Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu", otkrio je Simić 2013. u intervjuu za Politiku.
Neposredno pre nego što je upisao Akademiju u klasi profesora Kulundžića, Nikolin rođeni brat Slavko, koji se u tom trenutku uveliko bavio glumom, žestoko se protivio njegovom izboru. On se sve vreme trudio da ga odgovori od glumačkog poziva jer je, kako je Simić kasnije istakao, spoznao gorčinu ovog poziva. Ipak, po sopstvenim rečima, dok čovek ne udari glavom o zid, ne može da se opameti.
Nikola Simić: U duši sam veliko dete
Gorčine je neosporno bilo, a ima je i dan-danas jer je ovo emotivan posao. Nekada i sitnica može da vam zada bol, da vas natera da se ponekad zapitate: Zašto sam uopšte počeo da se bavim ovim poslom? Posle toliko godina bavljenja glumom, ovo kažem zaista skromno, smatram da imam talenta i da se koliko-toliko uspešno bavim ovim poslom.
Mislim da čovek jedino sopstvenim iskustvom može doći do saznanja. Ja sam uvek išao glavom kroz zid i na svu sreću probijao sam zidove, ali glava je i dalje cela", rekao je vrhunski komičar svojevremeno u intervjuu za Nadu.
Kako je nekoliko puta istakao, gluma mu je bila suđena, a zvanično je diplomirao 1967. godine. Od tada igrao je u više od stotinu filmova, među kojima su najpoznatiji "Davitelj protiv davitelja" i "Tesna koža", kao i u serijama "Više od igre", "Srećni ljudi", "Porodično blago".
Od 1959. bio je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kom je nastupao do januara 2014. godine. U najdugovečnijoj predstavi u istoriji naših pozorišta, "Bubi u uhu", koja je od prvog izvođenja na sceni JDP-a 1971. imala blizu dve hiljade repriza, Simić je tumačio ulogu Viktor-Emanuela Šandebiza i Poša.
Smeh je nešto najblagotvornije na svetu. U smehu i kroz smeh, čovek zaboravlja sve nevolje. Neka to bude i za trenutak, ali on je dragocen. Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da pokulja ono nagomilano u njemu. Bolje je da to izbije kao smeh nego kao apel za pomoć na telefonu neuropsihijatrije. Publika je željna komedije, a dokaz za to jeste predstava 'Buba u uhu' i uvek prepuna sala", isticao je neponovljivi šoumen početkom osamdesetih godina prošlog veka, čiji su talenat i glumačko umeće prepoznati i na brojnim festivalima.
Među najznačajnija priznanja koje je dobio spadaju Nagrade za životno delo Branislav Nušić i Pavle Vuisić, osvojio je i Srebrnu arenu u Puli, Sterijinu nagradu i tri godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
