Doajena domaćeg glumišta, čuvenog Nikolu Simića, brojna publika zavolela je dok ga je gledala kako neponovljivo dočarava svoje humoristične likove. Ostao je urezan u sećanju mlađih generacija kao čovek koji je udahnuo dušu Dušku Dugoušku, a pozajmio je glas i Nindža Kornjačama, dok se i danas skoro svakodnevno na televizijama u regionu reprizira filmska priča najstarijeg referenta Dimitrija Pantića koji bije bitke sa svojim šefom Šojićem.
Nikola Simić: Čovek živi dok ga pamte
Nove poklonike među publikom koja stasava pridobio je serijom ''Ljubav, navika, panika'', a poseban trag ostavio je u najdugovečnijoj predstavi u repertoarskim pozorištima – "Buba u uhu" Žorža Fejdoa, u kojoj je igrao više od četiri decenije.
Nakon duže i teške bolesti, preminuo je osmog novembra 2014. u osamdesetoj godini. U glumi ostavio je trag koji nikada neće izbledeti, jer je godinama bio deo naše svakodnevice, a uz njegove šale i neponovljive bravure provodili smo porodična popodneva prikovani uz televizijske prijemnike.
Čovek koji je pozajmio glas Dušku Dugoušku i time obeležio odrastanje brojnih generacija, rođen je 18. maja 1934. u Beogradu, u pekarskoj porodici, i deset godina mlađi je od svog brata Slavka, takođe glumca. Važne lekcije koje je dobio u toplom porodičnom domu vodile su ga kroz život, a iz tog izvora crpeo je i snagu koja je održavala njegov mladalački duh sve do poslednjih dana.
Moj otac bio je pekar i na pitanja o mentalnoj i fizičkoj snazi čoveka, uvek je nudio formulu iz svog zanata govoreći: 'Sve zavisi od toga kako si zamešen'. A ja, uz ovu formulu, imam naviku da nikada ne ustajem na levu nogu. Uvek sam zadovoljan, retko kada ljut", rekao je glumac u jednom od intervjua za Politiku.
Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, Simići su se sa Bulbuldera, današnje Zvezdare, preselili na Topličin venac. Nikola je teško podneo odvajanje od svojih drugara s kojima je proveo prve dane detinjstva.
Nikola Simić: Ljubav je moj eliksir mladosti
Kako je sam pričao, njegov život u tom trenutku postao je sumoran jer nije imao drugova, a brat Slavko već je bio odrastao i nije ga preterano zanimalo što Nikola nema s kim da se igra.
Lutаo sam ulicаmа, pomаgаo uličnim prodаvcimа dа peku kestenje, prаvio im fišeke zа leblebije i kikiriki, vrzmаo se oko tаksistа u Prizrenskoj ulici, koji bi me kаtkаd poveli sа sobom i provozаli. Gledаo sam kаko se oni zаbаvljаju postаvljаjući po trаmvаjskim šinаmа pаmpure od dečjih pištoljа i kаd bi nаišаo trаmvаj, nаstаjаlа je pucnjаvа i urnebesan smeh.
Sаmo, meni sve to nije bilo tаko smešno, moždа zаto što su to činili odrаsli ljudi а ne jа sa drugovimа zа kojimа sаm čeznuo", otkrio je Nikola u autorskom tekstu za TV Novosti u maju 1975, a tom prilikom prisetio se i trenutka kada je počelo bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. godine.
Dаn je bio sunčаn i lep, аli nаpolju se dešаvаlo nešto čudno. Kroz prozor video sаm ljude kаko unezvereni, u pidžаmаmа, beže preko pаrkа. Čulа se vriskа dece u susedstvu. 'Tаtа, štа je to', kriknuo sаm prestrаvljen. 'Ništа, ne boj se', umirivаo me je otаc. 'Ništа, sine, vojnа vežbа!'
Ali, iznenаdа me je dohvаtio sa krevetа i potrčаo sа mnom u nаručju kа kupаtilu. Kućа se zаtreslа i prolomio se strаšаn tresаk. Po kаdi se rаsulo stаklo, a u sobi su se prevrtаle stvаri. Mi smo pobegli u podrum gde su već bili mnogi stаnаri", govorio je Simić koji se ipak trudio da upamti samo najlepše trenutke svog odrastanja.
Nesrećni slučaj i zavesa
Početak Simićevog bavljenja glumom datira iz vremena kad je na tavanu zgrade na Topličinom vencu nameravao da napravi pozorište sa drugom decom iz kraja.
Našli smo jedno staro korito i prevrnuli ga. To su bila sedišta. Budući da je nastojnik zgrade, čika Andrija Perišić, bio vrlo strog, gledaoci, klinci iz okolnih ulica, morali su u tišini, jedan po jedan, da se pentraju na tavan. Osvetljenje smo napravili pomoću baterija, u raznim bojama.
Ko zna dokle bi to pozorište vekovalo da se nije dogodio jedan nesrećni slučaj. Taj incident bio je povezan sa zavesom, a vi sada pitate kakve veze ima nesrećni slučaj i zavesa. Ima. Bila je napravljena od jednog starog ćebeta koje smo ukrali od komšinice. Videli smo kako se luftira i javila nam se jedna monstruozna ideja da od njega napravimo zavesu.
Bilo je istrošeno i iscepano, isprano, eto, zvalo se ćebe. Ali, pozorište i našu predstavu rasturila je baš ta komšinica koja je provalila na tavan i uzviknula: 'Ju, moje ćebe!' Naravno, to je bio samo deo ćebeta i zavesa se zauvek spustila na to pozorište.
Publika se razbežala, a ja sam se jedva izvukao iz starog frižidera. Tako je moj pokušaj da napravim pozorište propao, ali je zametak proklijao u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji, u predstavi po Čehovljevom komadu Na glavnom drumu, u kojoj sam igrao glavnu ulogu", prisetio se čuveni umetnik u razgovoru za časopis Nada, davne 1982. godine.
Glavom kroz zid
U nižim razredima gimnazije lepo sam slikao, pa sam u vreme kad je moj brat, koji je 10 godina stariji od mene, bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni za srednju umetničku školu. Ali, on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre desetak godina saznao sam pravu istinu.
Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već položio prijemni ispit... Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu", otkrio je Simić 2013. u intervjuu za Politiku.
Neposredno pre nego što je upisao Akademiju u klasi profesora Kulundžića, Nikolin rođeni brat Slavko, koji se u tom trenutku uveliko bavio glumom, žestoko se protivio njegovom izboru. On se sve vreme trudio da ga odgovori od glumačkog poziva jer je, kako je Simić kasnije istakao, spoznao gorčinu ovog poziva. Ipak, po sopstvenim rečima, dok čovek ne udari glavom o zid, ne može da se opameti.
Nikola Simić: U duši sam veliko dete
Gorčine je neosporno bilo, a ima je i dan-danas jer je ovo emotivan posao. Nekada i sitnica može da vam zada bol, da vas natera da se ponekad zapitate: Zašto sam uopšte počeo da se bavim ovim poslom? Posle toliko godina bavljenja glumom, ovo kažem zaista skromno, smatram da imam talenta i da se koliko-toliko uspešno bavim ovim poslom.
Mislim da čovek jedino sopstvenim iskustvom može doći do saznanja. Ja sam uvek išao glavom kroz zid i na svu sreću probijao sam zidove, ali glava je i dalje cela", rekao je vrhunski komičar svojevremeno u intervjuu za Nadu.
Kako je nekoliko puta istakao, gluma mu je bila suđena, a zvanično je diplomirao 1967. godine. Od tada igrao je u više od stotinu filmova, među kojima su najpoznatiji "Davitelj protiv davitelja" i "Tesna koža", kao i u serijama "Više od igre", "Srećni ljudi", "Porodično blago".
Od 1959. bio je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kom je nastupao do januara 2014. godine. U najdugovečnijoj predstavi u istoriji naših pozorišta, "Bubi u uhu", koja je od prvog izvođenja na sceni JDP-a 1971. imala blizu dve hiljade repriza, Simić je tumačio ulogu Viktor-Emanuela Šandebiza i Poša.
Smeh je nešto najblagotvornije na svetu. U smehu i kroz smeh, čovek zaboravlja sve nevolje. Neka to bude i za trenutak, ali on je dragocen. Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da pokulja ono nagomilano u njemu. Bolje je da to izbije kao smeh nego kao apel za pomoć na telefonu neuropsihijatrije. Publika je željna komedije, a dokaz za to jeste predstava 'Buba u uhu' i uvek prepuna sala", isticao je neponovljivi šoumen početkom osamdesetih godina prošlog veka, čiji su talenat i glumačko umeće prepoznati i na brojnim festivalima.
Među najznačajnija priznanja koje je dobio spadaju Nagrade za životno delo Branislav Nušić i Pavle Vuisić, osvojio je i Srebrnu arenu u Puli, Sterijinu nagradu i tri godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Unuci kao najveća radost
Ćerka Ana podarila mu je unuke Isidoru i Saru, a njih dve još u najranijem detinjstvu pokazale su ljubav prema profesiji svog dede. U jednom od svojih poslednjih intervjua koji je dao za magazin Story, Simić se osvrnuo na odnos sa svojom porodicom iako je retko kad govorio o privatnom životu.
Moja ćerka Ana želela je da se u mladosti bavi glumom i konkurisala je na Fakultetu dramskih umetnosti. Polagala je prijemni ispit, ali nije prošla. Nisam hteo da kao otac intervenišem i utičem na to da je ipak prime.
Kada se osvrnem na taj period, bolje je što je nisam podržao jer je danas velika produkcija i, za razliku od moje klase na kojoj nas je bilo osmoro, godišnje diplomira pedeset studenata. Privatno, najveće zadovoljstvo predstavlja mi druženje sa mojim unukama. Starija Isidora već je uplovila u glumačke vode i igrala je u Pozorištancetu Puž, a mlađa Sara počela je da priča kako bi volela da bude glumica.
Ipak, još je rano da je ozbiljno shvatimo", kroz osmeh i pošalice govorio je Nikola krajem 2011. godine, a u tom razgovoru objasnio je i zašto su mu mnogi zavideli na poletu i entuzijazmu koje pokazuje u osmoj deceniji.
Družim se sa mladima. Mladost je velika stvar, a nešto od toga pređe i na mene. Njima sam prenosio neka svoja zapažanja, a od njih primao energiju. Nažalost, nisam imao vremena da budem profesor i svoje iskustvo koje sam stekao gledajući velike glumce prenesem na mlađe generacije. Nisam želeo da polovično budem u nečemu jer i kad radim i kad volim, činim to do kraja i dajem se ceo", isticao je Simić, koga su kolege i novinari, na njegovo negodovanje, uvek oslovljavali prefiksom legendarni.
Lepa Brena tužna: Jako sam se potresla zbog smrti Nikole Simića
Legendarni? Šta to uopšte znači? Čovek živi do onog trenutka dok ga pamte, a s obzirom na to da sam ostavio veliki trag, mislim da me neće tako lako zaboraviti", bio je izričit čuveni glumac koji je u intervjuu za naš magazin otkrio šta za njega predstavlja ljubav.
To je velika motorna snaga. Ne treba to da bude samo ljubav prema nekoj osobi, već prema svemu, životu, poslu kojim se baviš, prijateljima, ćerki, unukama. To je ljubav. Čovek bez ljubavi i bez emocija ne može da funkcioniše. Takav sam sazdan, što bi rekao moj otac koji je bio pekar, takav sam zamešen."
