Nesrećni slučaj i zavesa
Početak Simićevog bavljenja glumom datira iz vremena kad je na tavanu zgrade na Topličinom vencu nameravao da napravi pozorište sa drugom decom iz kraja.
Našli smo jedno staro korito i prevrnuli ga. To su bila sedišta. Budući da je nastojnik zgrade, čika Andrija Perišić, bio vrlo strog, gledaoci, klinci iz okolnih ulica, morali su u tišini, jedan po jedan, da se pentraju na tavan. Osvetljenje smo napravili pomoću baterija, u raznim bojama.
Ko zna dokle bi to pozorište vekovalo da se nije dogodio jedan nesrećni slučaj. Taj incident bio je povezan sa zavesom, a vi sada pitate kakve veze ima nesrećni slučaj i zavesa. Ima. Bila je napravljena od jednog starog ćebeta koje smo ukrali od komšinice. Videli smo kako se luftira i javila nam se jedna monstruozna ideja da od njega napravimo zavesu.
Bilo je istrošeno i iscepano, isprano, eto, zvalo se ćebe. Ali, pozorište i našu predstavu rasturila je baš ta komšinica koja je provalila na tavan i uzviknula: 'Ju, moje ćebe!' Naravno, to je bio samo deo ćebeta i zavesa se zauvek spustila na to pozorište.
Publika se razbežala, a ja sam se jedva izvukao iz starog frižidera. Tako je moj pokušaj da napravim pozorište propao, ali je zametak proklijao u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji, u predstavi po Čehovljevom komadu Na glavnom drumu, u kojoj sam igrao glavnu ulogu", prisetio se čuveni umetnik u razgovoru za časopis Nada, davne 1982. godine.
